Рус који је за вечност сачувао српску духовност и културу на Косову и Метохији

У Руском дому у Београду данас су, поводом Дана руских дипломата, представљена Сабрана дела Ивана Јастребова, која чине књиге „Стара Србија и Албанија“, „Обичаји и песме Срба у Турској — Призрену, Пећи, Морави и Дебру“ и „Подаци за историју српске цркве и народа“ у издању „Службеног гласника“.

Иван Степанович Јастребов (1839–1894) провео је свој радни век на Балкану као дипломатски представник Руске царевине и остао је запамћен као велики пријатељ српског народа. Дужност руског конзула омогућила му је, као пасионираном истраживачу, да пропутује и упозна Стару Србију, Македонију и Албанију и да их свестрано изучи.

Уредник у „Службеном гласнику“ Борисав Челиковић у разговору за Спутњик истиче да су дела Ивана Јастребова коришћена током читавог протеклог века, као и данас, али да нису била доступна широј јавности.

„Ово ново издање сабраних дела било је неопходно и нашој култури и нашој науци — науци да би олакшало коришћење података Јастребова, а широј култури да би се упознала с његовим делом и значајем, јер је он био велики путник и истраживач, радознао и образован човек, који је успео да препозна своје време и да га забележи“, рекао је Челиковић, напомињући да је књига „Стара Србија и Албанија“, која је први пут објављена 2018. године, већ доживела пет издања.

Збирка „Обичаји и песме Срба у Турској“ представља сам врх етнографске и фолклористичке науке у 19. веку. Без ове збирке и студије, засноване на личном и темељном увиду у српску усмену традицију на Косову и Метохији и у Старој Србији, не може се интегрално представити суштина српске усмене културе, преглед варијаната, опис обичаја и обреда, те уобличити слика прохујале и заборављене прошлости.

Књига је први пут објављена у Петрограду 1885. године и бројала је 213 песама, док је другом издању из 1889. године руски аутор додао још дванаест песама.

„Иван Степанович Јастребов је бележио обичаје Срба у Призрену, Пећи, Морави и Дебру, тамо где је било Срба у другој половини 19. века и можемо слободно рећи: да није било њега и његовог преданог рада на сакупљању народних умотворина, та врло важна културна баштина једне затворене, архаичне заједнице на Косову и Метохији сигурно би била заборављена“, каже у разговору за Спутњик Валентина Питулић, професорка Филолошког факултета у Приштини.

Она наглашава да је Јастребов урадио оно што је у другим деловима Србије урадио Вук Стефановић Караџић.

„Вук није долазио на Косово и Метохију, мада је силно желео да посети своју браћу у Старој Србији. Ипак, отишао је на Запад, јер је врло важно било да наша усмена културна баштина уђе на велика врата у европске кругове, а Иван Степанович Јастребов је бележио све оно што је тада затекао на терену. У његовим записима се налазе елементи и градске и сеоске културе. Одлазио је тамо где су Срби певали, где су свадбовали, славили Ђурђевдан, славе. Био је фасциниран колико је обичаја у то време сачувано, колико је обичаја живело на терену, упркос турском зулуму, тако да је ова књига веома значајна као једна психолошка карта Срба на Косову и Метохији“, оцењује Валентина Питулић.

Она додаје да је књига, у време када је објављена, имала изванредан одјек, нарочито у руској јавности, али да су и српски интелектуалци, попут Стојана Новаковића, били одушевљени Јастребовљевим подухватом.

„Стојан Новаковић је говорио о значају ове књиге, јер она скреће пажњу на заједницу која је била и угрожена и која је, упркос томе, опстајавала на тој територији. О народним умотворинама с Косова и Метохије из ове књиге говорили су и истакнути руски фолклористи Веселовски, Ромински, Пипин. Они су скренули пажњу на један мали народ под турском влашћу, који је упркос свему успео да сачува своје обреде и обичаје. Чак су у неким случајевима поредили српске са руским и бугарским песмама, бавили су се и језиком и архаичним симболима, тако да је управо ова књига обелоданила значај народног усменог наслеђа Срба на Косову и Метохији и она је заиста преко ових значајних истраживача ушла у руску, а самим тим и у европску јавност“, наглашава Валентина Питулић.

Поред песама које је Јастребов бележио на оригиналном српском језику, описи обичаја, напомене, индекс речи и места написани су на руском и били су у употреби у руској и српској стручној јавности.

Према оцени професора Филолошког факултета у Београду Бошка Сувајџића, који је такође учествовао у приређивању ових издања, реч је о књигама које представљају важан поглед кроз културну меморију, неку врсту путописа који нам открива много тога о нама самима.

„’Обичаји и песме Срба у Турској‘ су једна изванредна фолклорна збирка, и данас жива, која пружа основе за многе аналогије и поређења, али је уклопљена у најбољем фолклористичком маниру у описе обичаја, обреде, веровања и то готово увек из прве руке. Она сведочи о бурном и метежном животу Срба у то време, под Турцима, с увек немирним Арбанасима, а уједно то је и изванредна, аутохтона и архаична, али истовремено и врло жива и животна ризница веровања, обичаја и народне мудрости“, истакао је Бошко Сувајџић.

Дело Јастребова „Стара Србија и Албанија“ треба посматрати као важан извор за проучавање Подримља у другој половини 19. века и то у географском, историјском, етнографском и демографском погледу.

Његове белешке о ономе што је лично видео или сазнао од савременика на појединим местима су јединствене и од непроцењиве важности. Остатке цркава и манастира које је он забележио, време и људи су уништили до доласка наредних истраживача, као и податке о исламизацији и арнаућењу.

Књигу под називом „Подаци за историју српске цркве из уметничких записника И. С. Јастребова“ објавио је сам аутор пре век и по у Београду, 1879. године. У њој су сабрани прилози које је Јастребов објавио у часопису „Гласник Српског ученог друштва“ од 1875. до 1880. године.

Јастребов у овим радовима доноси податке не само из црквене, већ и из друштвене, политичке и економске историје, док последњи прилог представља претечу антропогеографских истраживања.

Књиге „Стара Србија и Албанија“ и „Обичаји и песме Срба у Турској“ на српски језик је превела Весна Смиљанић Рангелов, која за Спутњик открива да је највећи изазов у раду на овим рукописима био велики број локалних топонима који су се у међувремену изгубили.

„Ово је језик с половине, или поткрај 19. века, па је у том смислу било изазовно видети колико ћемо се разумети Јастребов и ја као преводилац. Руска ћирилица је реформисана, лексички фонд је у највећој мери очуван, тако да ту заиста није било никаквих посебних проблема. Ипак, многи топоними су у међувремену нестали, тако да је требало пронаћи о чему је ту заправо реч, односно бавити се мапама. Ја то нисам могла сама постићи, већ је редакцијски рад био свеобухватан, у њему су учествовали историографи, историчари, етнолози, демографи“, објашњава Весна Смиљанић Рангелов.

Према њеним речима, посебно је фасцинантно што Јастребов у овим књигама наводи драгоцене демографске податке, које је марљиво бележио током својих обилазака српских заједница на подручју Старе Србије.

„Када читате демографске податке које он једном забележи обишавши сва села и засеоке, а онда после 20 година прође истим путевима и упореди их с новим подацима — добијете статистику која наводи на отрежњење, односно суочавање с тим како је текао процес потискивања православног елемента и како он траје и данас“, закључује Весна Смиљанић Рангелов.