Марко Миловановић је рођен у години првог великог успеха Партизана у 21. веку, те 2003. године, а са пунолетством је стигла и велика част – клуб чији је члан од седме године видео је у њему залог за будућност, снагу која би могла да врати црно-беле на стари, шампионски колосек.
„У Партизану се осећам као код куће, цео живот сам ту, волим Партизан и за Партизан играм само из љубави, мислим да само тако може да се игра за овај клуб. Фокусиран сам само на Партизан и ништа ме друго не занима, млад сам и желим да оставим дубок траг овде“, започео је Миловановић разговор за Спутњик.
Није било никакве помпе у моменту када је Миловановић из омладинског стигао у први тим, то је већ добро познати манир клуба из Хумске да своју децу не диже у небеса, већ да мирно чека да стасају.
Последњи у низу таквих случајева су Никола Миленковић и Страхиња Павловић, момци који су испод радара стигли до првог тима Партизана, а сада су стубови одбране репрезентације Србије и сигурни учесници Светског првенства у Катару.
Марко је свестан тог пута и спреман је за велики рад како би од свог талента извукао највећи квалитет.
„Дочекао сам шансу, искористио је на најбољи могући начин, трудићу се да наставим низ, да се што боље покажем. Видим да могу много да напредујем, у свим сегментима игре. Да, имам много мана и простора за напредак, али је сјајно што већ и са тиме могу да играм на оваквом нивоу, где ћу бити када будем био на свом максимуму...“
Квалитет не долази само с фудбалским тренингом – већ је у много случајева потврђено да је шире образовање неопходно за боље разумевање игре, задатака, а 196 центиметара високи шпиц то посебно апострофира.
„Био сам одличан ученик у основној школи, добио сам Вукову диплому и био ђак генерације, прве две године Медицинске школе у Земуну сам похађао редовно, трећу и четврту због праксе и обавеза ванредно, али планирам да наставим да се школујем, желим да завршим факултет, образовање ми је веома битно“.
Два гола на две утакмице, у моментима када је Партизан остао без свог првог нападача Рикарда Гомеша, значили су и да Марко хитро стиже у бележнице скаута бројних страних клубова, који будним очима прате све што се дешава на српском тржишту.
Марко је остао имун на „звецкање“, као и управа Партизана – одбијене су милионске понуде, договорен останак, а сви параметри указују на то да ће актуелна цена од 1,2 милиона евра у наредном периоду бити далеко већа.
Срећом, Миловановић за саиграче има и повратнике у клуб, момке који су готово у његовим годинама одлазили у иностранство и, испоставило се, грешили, па морали да се врате неколико корака уназад да би пронашли стари пут.
„Они су прошли кроз све што ја сада пролазим, дају ми савете, важан је у свему и одабир клуба и времена у коме се то деси. Никада се не зна где будућност може да те одведе, али ја не размишљам превише о томе, не оптерећује ме то, фокусиран сам на Партизан“.
У свему, Марко има бриљантног ментора, можда и најбољег могућег – то је Александар Митровић, још један Смедеревац, још један фудбалски голгетер, још један момак који свим срцем воли црно-беле боје.
„Рекао бих да бих био презадовољан да остварим бар део Митровићеве каријере, он је исписао историју српског фудбала, фантастичан је играч са феноменалном каријером. Ја сам као десетогодишњак боравио код њега, живео сам месец дана код њега, тренирао сам у млађим категоријама Андерлехта. У контакту смо, чујемо се колико њему дозволе обавезе. Сигурно је да се угледам на Митровића, а од страних фудбалера издвојио бих Халанда и Ибрахимовића, због сличне грађе и начина игре“, закључио је Миловановић.
Пролећна полусезона ће бити прилика за 18-годишњака да покаже колико је напредовао на припремама, а тренер Александар Станојевић ће сасвим сигурно знати када је право време да свог пулена гурне у ватру – ни премало, ни превише, таман колико треба да би Партизан и српски фудбал, али и Смедерево, добили новог златног нападача, репрезентативца и амбасадора Србије.