Сад је стварно — доста!

Овако монструозно убиство „доброг духа Новог Сада“, музичара који је утицао на каријере многих колега, али и на расположење Новосађана свакога дана док је свирао на улици, за Спутњик коментарише професор Факултета политичких наука, социолог Зоран Стојиљковић.

Он додаје да је до тога да овај човек изгуби живот, због 390 динара, довела бесперспективност и спремност на сваку врсту људског унижења, а то су симптоми опште, озбиљне патологије.

Наиме, Жарко Р. који је осумњичен да је на смрт претукао несрећног човека, изјавио је да је очекивао да жртва код себе има више новца, претходно га је видео у коцкарници. На улици му је тражио новац, а када је добио поменуту суму, како медији преносе, обузео га је бес и почео је да га удара.

„Престао сам када сам видео да је у локви крви, па сам се мало уплашио и отишао“, изјавио је двадесетједногодишњи младић из Жабља који живи у Новом Саду.

Наш саговорник каже да је ово убиство практично пример друштвене, али и политичке патологије у којој смо деценијама. Истиче да је, када кризе прођу, када прођу њихови ударни економски моменти, најтеже изаћи из моралне, у коју смо запали још деведесетих година прошлог века.

„Та криза се преноси на генерације које сада немају праве узоре. Када видите ко је њима узор, ако га уопште и имају, шта је њихов систем вредности, то је застрашујуће. Посебно су рањиви они који су на социјалном дну. Ако спорт и политика нису излаз из анонимности, онда је то очито постала нека врста криминала, у овом или оном издању. Не очекујте од младих људи да буду гладни и да пристану на анонимност“, каже Стојиљковић.

Он додаје да је реакција окружења у случају овог убиства нешто што не сме да изостане. Зато, каже, теши чињеница да су се након убиства Кристијана Костића Блекија Новосађани окупили на главном Градском тргу, палили свеће, свирали песме које је волео. Свеће су гореле и у потходнику у коме је свирао. То је трачак наде, али и добар пут за излазак из пакла.

„Биће екстрема увек, али толерисање и све већа доза повлачења такозваних нормалних људи је нешто што охрабрује овакве ствари. Да не осуђујемо, познат је социјални бекграунд тог младића, али тако је сада, када је у функцији преживљавања све дозвољено. Шта онда рећи за куповину радног места, за куповину гласова, ако је људски живот тако мало вредан, људима не значи ништа“, истиче Стојиљковић.

Он примећује да је повлачење „нормалних“ довело и до општег недостатка емпатије, а са друге стране, увек смо спремни на осуду, видимо трн у оку другог, а не видимо балван у свом.

Тако је Србија на друштвеним мрежама данима коментарисала смрт познатог осамдесетпетогодишњег фотографа Ренеа Робера у Паризу. Подлегао је хипотермији након што је пао, девет сати је лежао на плочнику, нико није пришао да помогне.

У осудама стерилног француског друштва које је изгубило људскост, нико се није сетио мајке троје деце која је пре годину дана умрла од последица смрзавања у једном селу код Медвеђе. Вест је пратио податак да је „несрећна жена имала проблема са алкохолом“ и то је објашњење које затвара случај.

Без реакција је пре три месеца остала и вест да је новосадски глумац, песник и музичар Небојша Петровић преминуо у 50. години од последица смрзавања на клупи у Новом Саду.

„Недостатак елементарне солидарности, свест да нешто од нас зависи је један од симптома патологије у коју смо запали. Дефанзивне реакције, ’неко ће се већ побринути за њега, зашто морам ја‘, нека врста страха, нека врста рационализације типа, свако ко је у овој ситуацији је дрогиран, пијан или му нешто фали. Људи чак немају ни реакцију да позову одговарајуће службе да интервенишу“, каже Стојиљковић.

Невладине организације позивале су градске власти да на адекватном месту поставе достојно, примерено и трајно уметничко обележје уличном свирачу који ни мрава није згазио. Још једна утешна реакција која буди наду.

„Могу вас јефтино испровоцирати, измислити шта год хоће о вама. Могу створити уверење да је све у новцу и да ништа није за осуду, али опет се друштвена већина мора бранити. Активно бранити, активно се супротставити томе. Нечега има и у васпитању од кућног, преко образовних институција и медија који имају ужасну одговорност за све што се дешава.“

Наду да ће друштво у коме је све више насиља коначно рећи; „Сад је стварно доста!“, пробудиле су реакције познатих музичара из Новог Сада, стотина људи који, без обзира на ову ужасну трагедију, сматрају да боље сутра ипак постоји.

У то је веровао и човек који је био симбол борбе против насиља. Између осталог, записао је:

„Мислим да, без обзира на времена у којима живимо, само љубав и вера, који врло недостају у овом свету, могу да ти дају снагу да идеш даље. Ако се поштено бориш, сви ће те поштовати, тако да ја радим оно што волим. Мислим да можемо на крају сви да победимо.“