КУЛТУРА

Михиз — салонски антикомуниста који се „изборио“ за владику Николаја и створио нове српске класике

Борислав Михајловић Михиз био је „салонски антикомуниста“ који је током социјалистичке Југославије рехабилитовао великане српске културе попут Николаја Велимировића и Слободана Јовановића. Као најутицајнији књижевни критичар тог доба заслужан је за афирмацију нових класика српске књижевности, попут Васка Попе, Меше Селимовића или Борислава Пекића.
Sputnik
Књига „Борислав Михајловић Михиз — критичар и писац“ написана је на основу докторске дисертације др Владана Бајчете, научног сарадника Института за књижевност и уметност. Одлуку да докторира на Михизовом делу донео је после читања његових критика и „Аутобиографије о другима“.
Као књижевни критичар од Михиза је највише научио. Михиз је био провокативан јер је писао критике које су оцењиване као импресионистичке, чиме им се стављала нека пежоративна компонента; међутим, оне су биле и аналитичке и још штошта, а Бајчета је хтео да проучи његов „сложени механизам критичке интерпретације текста“.

„’Аутобиографија о другима‘ сигурно представља једну од најзанимљивијих књига последње деценије 20. века, која ће се читати више него брдо романа написаних у то време. То је једно комплексно аутофикцијско дело и хтео сам да откријем оно што ме је читајући књигу збунило и изненадило, а то је како неко ко пише о свом животу, који ма како занимљив био, не може бити занимљив као та књига, успева да произведе такав књижевни ефекат. Добра књижевност настаје и без високих литерарних аспирација, а та књига је прави пример да се тај феномен проучи“, каже Бајчета за „Орбиту културе“.

Михиз — монополиста над књижевном критиком

Педесетих година прошлог века Михиз је држао монопол над књижевном критиком. Као узоре је наводио Скерлића и Матоша, који су писали критику као литературу. Михизова критика није била „разбарушена књижевно-критичка литерарност“, односно тежња да се по сваку цену литераризује текст који онда престаје да буде критички. И у савременој пракси постоји тежња да се књижевно-критички дискурс литераризује.
Владан Бајчета

„Међутим, кад у томе претерате, нисте достигли ниво литературе — то није постало литература, а престало је да буде критика. Потребна је права минуциозност и таленат да направите ту нивелацију. Михиз је то имао и могао је да пише књижевно-критички текст који је у довољној мери критички и у довољној мери литераран. Био је толико омиљен због својих текстова да су многи писци очекивали да о њима нешто напише, макар и по злу, само да би рекли да је Михиз нешто писао о њиховој књизи.“

Салонски антикомуниста који је рахабилитовао националну културу

Као декларисани антикомуниста, Михиз је прихватала социјалистичка власт јер његов антикомунизам није био јавно прокламовани став, већ је био „салонски“. Осим тога, југословенски социјализам био је нека врста мекше варијанте у односу на совјетски, а Михиз је имао пријатеље у структурама власти.

„Сива еминенција НИН-а био је Добрица Ћосић и зато не би требало претеривати са Михизовим антикомунизмом. Он то јесте био по опредељењу, али је умео да спусти лопту и био је не прорачунат, већ тактичан, много му је више било стало да буде ту и обнавља покидане континуитете у српској култури, него да глуми дисидента у затвору“, истиче Бајчета.

Михиз је, према Бајчети, у својим критичким радовима, „успоставио националну културу као нешто што је прихватљиво“. Једно време било је табу рећи „српска књижевност“, јер се правила нова југословенска, која није успела да се направи у првих десет послератних година, а камоли касније.

„Михиз је рахабилитовао грађанску лирику 18. века, што је можда његов највећи допринос књижевној историји, а од писаца који су могли бити политички скрајнути, то су Исидора Секулић, владика Николај и Слободан Јовановић. Постоји онај Михизов лепи говор на промоцији сабраних дела Слободана Јовановића, где каже да не морамо више да лупамо на отворена врата, него да се вратимо човеку који је узор београдског стила.“

Велике грешке афирматора будућих класика

Михиз заправо није био рехбилитатор колико афирматор нових ствари. Као пример наводи како је „дочекао“ Васка Попу и Миодрага Павловића у време кад разни критичари још увек нису били сигурни да ли је њихова поезија безвредна или су се појавили млади, генијални гласови. Михизу је то било „јасно ко дан“. Непогрешиво је препознавао прве књиге, иако се нама из ове перспективе то чини лако, јер је реч о класицима.
Међутим, правио је и „грешке“, од којих је најпознатија она по којој је прву НИН-ову награду добио роман „Корени“ Добрице Ћосића у години кад је Андрићева „Проклета авлија“ дисквалификована из такмичења, јер „није имала довољно страница да би била проглашена романом“.
ДРУШТВО
Годишњица Нобелове награде – Андрић и данас живљи од нобеловаца чија су дела пала у заборав /фото/
Михиз је био један од људи који су установили НИН-ову награду и сам је написао критички текст о „Проклетој авлији“, где тврди да је то новела и све је то било „врло плански смишљено“, сматра Бајчета. У првих десет година НИН-ову награду су добили Добрица Ћосић, Александар Вучо, Војин Јелић, Мирослав Крлежа, Радомир Константиновић и Добрица Ћосић за два, а Оскар Давичо за три романа, подсећа он.

„А то је деценија кад су објављени ’Прољеће Ивана Галеба‘, ’Лелејска гора‘ и ’Проклета авлија‘. Шездесетих су већ кренули да мало раскраве ствар, па су НИН-ову награду добили ’Дервиш и смрт‘, ’Киклоп‘, ’Мириси, злато и тамјан‘, а после, седамдесетих и ’Ходочашће Арсенија Његована‘, ’Пешчаник‘, ’Роман о Лондону‘, а то су биле књиге код којих нисте смели да направите грешку. Правио је грешке, али можда је то била једна врста тактизирања, мигољења, али јасно нам је да ту нису чиста посла“, истиче Бајчета.

Критичар, песник, драмски писац, аутор мемоара попут Черчилових

Иако је важио за најбољег књижевног уредника, Михиз то формално није био. Био је читалац рукописа својих пријатеља, а тај посао је називао „превентивном критиком“ или преткритиком. Међу писцима чија је дела „превентивно критиковао“ били су Антоније Исаковић, Добрица Ћосић, Меша Селимовић, Душан Ковачевић, Слободан Селенић, Радослав Петковић, Борислав Пекић и многи други. Михиз је и у том смислу био институција, додуше неформална.
Од свих области којима се бавио, најмање је успешан био као песник. Написао је једну збирку поезије, имао је 25 година, а после је рекао да није песник јер му једна књижица младалачких стихова не даје за право да се тако назива. Међутим, та збирка је важна за ту епоху, објављена је 1947. у време кад поезије нема. У књижевној историји се наводи да имамо једну рупу од 1944. до 1952—1953, кад се појављују Павловић и Попа.
Винстон Черчил, бивши премијер Енглеске, 5. март 1946

„Све остало што је писао прилично је вредносно уједначено. Написао је четири драмска комада, од којих је ’Бановић Страхиња‘ апсолутно антологијски, критика му је без премца, јер после рата имате још само Мишића који му парира и Џаџића донекле, али Михиз је сигурно најзначајнији критичар друге половине 20. века. На крају, Аутобиографија о другима‘ је књига за сваку препоруку и она ће трајати, као што трају Доситеј, Симеон Пишчевић или Матеја Ненадовић. То су књиге које су писане као успомене, а остају као најбоља могућа литература“, сматра Бајчета.

Према његовим речима, паралела „Аутобиографије о другима“ са Черчиловим мемоарима за које је добио Нобелову награду за књижевност је умесна, јер је у оба случаја реч о делима који надрастају чисто документарну вредност.

Луцидан политички аналитичар

Кад читамо Михизова „Казивања и указивања“, његову завештајну књигу у којој је скупио своје публицистичке и политичке чланке, а то су све текстови обележени тренутком, видимо да су ти текстови толико актуелни и данас. И не само данас, него кроз њихову оптику можемо посматрати и прошлост.

„Био је изузетно луцидан политички аналитичар. Ту је поново објављен текст ’Предлог за размишљање у десет тачака‘, који је објавио пре југословенске кризе деведесетих година. Кад погледате његове предлоге, то су ствари на које смо ми на крају пристали, уз дебелу надокнаду. Да је ико послушао оно што је тада предлагао, били бисмо сада где јесмо, само бисмо то јефтиније платили“, закључио је Бајчета.

КУЛТУРА
Орвел на црној листи – „1984“ на удару цензуре због критике западног тоталитаризма /видео/
Јубилеј „српског пророка“: Година беснила коју је појео вирус
Коментар