КУЛТУРА

Писма која су променила свет: Пред ким је Стаљин „падао на колена“ и како га је Тито заувек ућуткао

Пред ким је Стаљин „падао на колена“, како га је Тито заувек ућуткао, шта је Ганди писао Хитлеру, у каквим је патњама био Микеланђело док је осликавао Сикстинску капелу — неке су од стотину тајни које нам открива британски историчар Сајмон Сибаг Монтефјоре у књизи „Писма која су променила свет“, коју је недавно објавила „Лагуна“.
Sputnik

Од изјава љубави до објава рата

Писма су књижевни противотров пролазности живота и мушичавој несталности интернета, каже Сајмон Сибаг Монтефјоре у уводу ове књиге и подсећа нас на то да је Гете писма сматрао „најзначајнијим спомеником који човек може да остави за собом“.
У књизи „Писма која су променила свет“ аутор нам представља преписку истакнутих личности из наше прошлости, од државника и политичара, до уметника, писаца, сликара и композитора, сведочећи о преломним тренуцима у прошлости наше цивилизације.
Писма која су променила свет, насловница књиге Сибага Сајмона Монтефјоера
Избор обухвата писма из свих крајева света, писана од древних времена до данас, забележена на глиненим таблицама, папирусу, пергаменту и хартији. У њима читамо изјаве љубави и пријатељства, размишљања о животу и смрти, сведочанства о стваралачким мукама, али и објаве рата.
Аутори ових писама су владари попут Катарине Велике, Јосифа Стаљина, Адолфа Хитлера, Томаса Џеферсона, уметници, писци и композитори као што су Пабло Пикасо, Микеланђело Буонароти, Волфганг Амадеус Моцарт, Александар Пушкин, Оноре де Балзак, Антон Чехов и многи други.

Ауторитет међу историчарима и одличан познавалац руске културе

Сајмон Сибаг Монтефјоре је докторирао на историји Средње Европе и специјалиста је за руску историју. Велики је поштовалац руске културе, као и руског друштва, те је радо виђен гост бројних руских универзитета. Отуда збирка писама коју је приредио обилује преписком личности које су обележиле руску историју и културу.
„Аутор је много времена провео по руским архивима. Он је специјалиста да пронађе документа. Ако неки документ постоји у Русији, он ће га наћи и у томе је успешан до те мере да се и његове колеге историчари ослањају на његова истраживања као на нешто што је проверено, потврђено и утемељено“, каже у разговору за Спутњик преводилац Монтефјореових дела на српски језик Ненад Дропулић.
Преводилац Ненад Дропулић
Аутор је, како наводи наш саговорник, врло пажљиво одабрао и личности које су уврштене у ову књигу, али и њихова писма која сведоче о важним тренуцима у историји.
Међу њима су чувено писмо Емила Золе председнику Француске Феликсу Фору поводом случаја Драјфус, познато под насловом „Оптужујем!“, писмо Адолфа Хитлера Бениту Мусолинију уочи покретања нацистичке инвазије на Совјетски Савез, љубавна преписка Катарине Велике и кнеза Потемкина, писмо Кристифора Колумба шпанским владарима Изабели и Фердинанду о открићу Америке и многа друга.

Потресно писмо заробљенице у концентрационом логору

Према речима Ненада Дропулића, један од најпотреснијих докумената у овој књизи је, несумњиво, писмо које је једна Јеврејка 1944. године упутила мужу непосредно пред смрт. Реч је о Вилми Гринвалд, која је с мужем и двојицом синова депортована у Аушвиц.
Током одабира логораша злогласни есесовски лекар Јозеф Менгеле је једног од синова, хромог Џона, послао у групу осуђених на смрт у гасној комори, а мајка је одлучила да га прати. Отац и други син су одведени у радни део логора.
Ослобађање заробљеника из концентрационог логора Аушвиц у Пољској
„Муж и тај други син су преживели. Она је буквално гледајући смрти у очи, за свега неколико минута, успела да напише кратку поруку мужу и да је утисне у шаку једном стражару који ју је неким чудом предао ономе коме треба. То писмо се чува у Музеју сећања на Холокауст у САД. Колико је познато, не постоји сличан документ на свету“, каже Ненад Дропулић.
У овом потресном писму Вилма Гринвалд пише мужу да заједно са сином „чека таму“: „Злогласни камиони већ су овде и чекамо да почне. (...) Пази на нашег златног дечка и немој сувише да га размазиш љубављу. Обојица будите здрави, мили моји (...)“.

Мала диктаторка која је Стаљина бацала на колена

Једно од писама које нам открива много више него што би се дало претпоставити на основу његове кратке садржине јесте писмо Светлане Стаљине оцу, великом диктатору, у којем му, имитирајући га, издаје разне детиње наредбе, попут захтева да укине домаће задатке у свим основним школама у Совјетском Савезу.
Стаљин јој на та писма одговара уз много љубави и шарма, уживљавајући се у улогу њеног „малог секретара“.
„Светлана је била ’хазјајка‘ (газдарица) у кући, Стаљинова љубимица. Стаљин ју је потпуно размазио, што видимо и из њеног каснијег живота, препуног скандала. Стаљин је као брижни отац прихватао ту игру у којој му она издаје команде, а он их слуша. Све је то врло симпатично на нивоу породичне приче, али када погледамо ширу слику и сетимо се ко су ти људи, онда нас обузме језа“, каже Ненад Дропулић.

Тито Стаљину: Престани да ми шаљеш убице...

Сајмон Сибаг Монтефјоре у књизи наводи да му је једно од омиљених писама кратка порука коју је Јосип Броз упутио Јосифу Стаљину након неколико неуспешних покушаја совјетског вође да организује атентат на њега.
„Престани да шаљеш људе да ме убију, већ смо ухватили петорицу, од чега једног с бомбом, и једног с пушком. Ако не престанеш да шаљеш убице, ја ћу послати једног врло брзог у Москву и сигурно нећу морати да шаљем другог“, написао је Тито Стаљину.
Дуго се веровало да је та порука мит и да писмо не постоји, али је Монтефјоре успео да га пронађе.
„Монтефјоре је у једном интервјуу рекао да је пронашао тај документ у Стаљиновом личном сефу и тек много година касније је он предат државним архивима. Тито и Стаљин су имали врло специфичан однос. Стаљин је увек говорио да је Тито његов најбољи ученик, а Броз је једини преживео комунистичке чистке ’36. и ’37. у Москви. Вероватно никад нећемо сазнати читаву истину, али је та прича занимљива, голицава и готово филмски заводљива“, наводи Ненад Дропулић.

Гандијево писмо Хитлеру: Бацање бисера пред свиње

Једно од најдирљивијих писама које, нажалост, није променило свет, односно није успело да спречи трагедију која се догодила током Другог светског рата, јесте писмо Махатме Гандија нацистичком вођи Адолфу Хитлеру, послато 24. децембра 1940. године.
Ганди се обраћа Хитлеру као „драгом пријатељу“, али објашњава да му је пријатељ зато што нема непријатеље: „Протекле тридесет и три године радио сам на томе да стекнем пријатељство целокупног човечанства спријатељујући се с људима без обзира на њихову расу, боју и веру.“
Ганди пише да се његов народ одупире британском империјализму ништа мање него нацизму, наводећи да је разлика између та два зла само у нијансама.
„Петину људског рода британска чизма је згазила на недопустиве начине. Наш отпор томе не значи да желимо да нашкодимо британском народу. Ми желимо да га преобразимо, а не да га поразимо на бојном пољу. (...) У ненасилном отпору пронашли смо силу која је, ако је добро организована, несумњиво равна здруженим најнасилнијим силама на свету“, пише величанствени Ганди.
Индијски вођа упозорава Хитлера да неће оставити свом народу баштину којом ће се поносити и позива га, у име човечанства, да обустави рат. Ипак, Хитлер му на то писмо никада није одговорио.
„Ганди је био изузетно дубока личност за разлику од Адолфа Хитлера, једног плитког и опседнутог човека. Нацистички вођа вероватно није ни могао да разуме колико је дубока порука Гандија у том писму и колико је оно документ снаге воље, јасноће визије, чисте идеје и скривене снаге која ће ту идеју да оствари. После дуго, дуго година Ганди је доживео оно за шта се борио читавог живота“, напомиње Ненад Дропулић.

Ремек-дело настало у болу и патњи

Величанствене фреске у Сикстинској капели већ вековима одузимају дах свима који дођу у Ватикан и загледају се у таваницу. Монументално ремек-дело ренесансног генија Микеланђела Буонаротија настало је, међутим, у великим мукама, јер уметник који га је створио, није желео да слика.
„С моје четке, стално изнад мене, капље боја па лице као да ми је ишарано птичјим изметом! Бедра ми се заривају у стомак. Задњица ми једва чува равнотежу, покрети су ми слепи и насумични, кожа виси с мене, кичма ми се грчи од савијања, напет сам као сиријски лук“, писао је Микеланђело једном свом пријатељу.
Ренесансни мајстор је, подсећа Ненад Дропулић, целог живота желео да ваја, није себе сматрао сликаром и потписивао се као вајар.
„Задатак осликавања Сикстинске капеле је прихватио само зато да би на крају добио довољно мермера да може да клеше оно што жели, што је прилично тужно. Италија у којој је живео је била пуна мецена, љубитеља и истинских познавалаца уметности, који су врло рано проценили његову вредност и шта он све може. Био је релативно млад кад је осликавао Сикстинску капелу, а поживео је веома дуго. У свом писму изражава жељу да га само пусте на миру да клеше камен. Ипак, чудесно је то што је против своје воље, заправо, оставио ремек-дело“, закључује Ненад Дропулић.
Сикстинска капела
Коментар