Није честа појава да се са поља спортског новинарства пребаците у тренерске воде, колико год области биле блиске. Много је тога заједничког, пре свега љубав према лопти, према магичној игри која је необјашњив феномен и привлачи на све начине, играчке, навијачке, стручне...
Душан Ђорђевић је кренуо путем свог оца, некадашњег новинара и фудбалера, али је успео и да га надмаши. После тридесет година наизменичног бављења новинарством и играњем фудбала, одлучио је да искористи прилику која му се указала и да после помоћног, постане и први тренер суперлигашке екипе.
„Врућ кромпир“ Ђорђевићу запао је у Чукаричком – првом и једином приватном клубу у српском фудбалу, где је био помоћник Александру Веселиновићу. Његов одлазак у Емирате отворио је врата бившем новинару да се опроба у самосталном вођењу екипе.
Није било лако, а приликом посете Спутњику присетио се како је све почело и како је „ломио руку“ са екипом јер је преко ноћи морала да буде покидана та спона, где је он посредник између играча и првог тренера. Сада је он био тај који је морао да се постави као ауторитет.
„Веселиновићу сам био помоћник у Војводини врло кратко и после у Чукаричком. Он је био око годину дана главни, када се све наместило да је добио понуду за Емирате. Све се брзо издешавало како живот зна да сервира и знао сам да је то шанса коју морам да прихватим“, објашњава Душан.
Шта је то што натера човека да оловку замени лоптом, амбиција или нешто друго?
– Ја мислим да је амбиција. То је прва реч која ми пада на памет. Одрастао сам уз лопту. Откад знам за себе, иако је мој ћале био и фудбалер и новинар, сањао сам да постанем фудбалер. Е, пошто сам са играњем фудбала завршио, паралелно сам радио као тренер и као новинар. Прижељкивао сам да добијем шансу. Често ми кажу: 'чекао си шансу', а ја им одговорим да је нисам чекао, већ да сам се спремао. Прижељкивао да она дође, да дође и раније, али једноставно такав је био пут. Могу поносно да кажем да нисам имао никакву шему, везу, гурање. Кроз ово јашем сам, на вољу, амбицију, а надам се и неки квалитет.
Одлука сигурно није била лака, свашта се тада врзма човеку у глави?
– Нису то лаке ствари, поготово у годинама када имаш породицу, када си одговоран и за финансијски статус, и није лако определити се. Али сам негде, можда то грубо звучи, био сигуран да та моја одлука и то моје размишљање не треба да трају дуже од две секунде. Једноставно, све то сам сањао и била ми је животна амбиција.
И тек тако сте рекли збогом новинарству у којем сте били две деценије?
– Имао сам две паузе у новинарству управо због фудбала. Баш када сам играо за Чукарички и када сам играо у Нишу. Када сам играо у Чукаричком, мислим да је то била Прва Б лига, и тада су биле огромне обавезе, два тренинга дневно код Тимотија Давидовића, тренера старог кова. После одлазак у Ниш, путовања, карантини. Животне околности су се тако намештале. Водио сам после клубове од пете лиге, млађе категорије и нисам могао да живим од тих примања, па је опет било ту и новинарство.
Играли сте велики фудбал, радили сте дуго као новинар, а паралелно сте завршавли за тренера. Треба стићи и постићи све то. Како је изгледао прелаз са помоћног на првог тренера?
– Имао сам огромну жељу да се опробам као први тренер да добијем прилику и зато сам када су ме питали у Чукаричком да размислим, рекао да немам шта да размишљам, да сам ја одлуку одавно донео. И да сам спреман. Никада нисам био први тренер у Суперлиги, не знају ме, али сам 15 година уназад радио од бетон лиге до помоћника у елитном рангу српског фудбала. Формирао сам се кроз кадете, омладинце, пету, четврту, трећу, другу лигу. Лако је када сте помоћни тренер јер не доносите одлуке и добри сте са играчима, али када сте први тренер ти први моменти упознавања са екипом су кључни. Дошао је моменат да се види мој тим, моја рука, мој печат и ја сам знао да је то најтежи моменат. Мојим речником то је ломљење руке са екипом и то је трајало десет дана. Од оног човека од поверења који си био, постајеш лидер и састављаш тим. Ти си тај који хвали или критикује. Знао сам да мора да прође тај период тако да ја морам да победим.
Памтите ли прву утакмицу у каквом сећању вам је остала?
– Добро се сећам да је била Мачва коју смо победили 4:0. Мачва је била у неком баш лошем моменту. После тог меча отишли смо у Суботицу, где смо против Спартака изгубили 4:2. Ужасно издање екипе, баш ужасно. И онда сам знао да је то тај тренутак кад долази до ломљења руке са екипом. Ушао сам у свлачионицу, и нећу да кажем да сам направио лом, нисам ја тај тип, али једноставно сам гађао у главу. Рекао сам понови ли се такво издање да неће бити добро. Неће бити добро за мене, али ни за њих. После су ствари брзо дошле на своје место, кренули су добри резултати и писање историје.
Водили сте Чукарички до трећег места, уследио је и излаз на европску сцену...
– Направили смо једну озбиљну серију, попели се на четврто место до зимске паузе. Имао сам разговор са управом када ми је саопштено да настављамо и да је циљ Европа. На крају те сезоне су оборени сви клупски рекорди, други пут у историји треће место. Највећи број бодова, највећи број датих голова, највећи број победа, изборена Европа и то седам кола пре краја. Памтим и да ми је Младен Крстајић пред меч са ТСЦ-ом честитао на свему.
Ипак, после елиминације од Хамарбија на путу ка Лиги Европе убрзо је уследио растанак са „брђанима“. Да ли сте били разочарани таквим епилогом?
– Споразумно смо раскинули сарадњу, проценили смо да је тако најбоље.
Некога би можда било срамота што је кренуо да крчи пут од пете до Суперлиге, али ви волите да апострофирате да сте поносни на пут који сте превалили. Имате ли понекад имате враћање мисли на то како се све одвијало?
– Увек се враћам на то. Не да ме није срамота, него сам негде и поносан, на то искуство. Често кажем фудбал је исти у петој и Суперлиги. Одлука о томе ко игра, на ком месту, каква је формација, шта највише одговара екипи. То су све исте ствари и у Суперлиги и у бетон лиги. Само је ово један виши ниво, околности су другачије.
На шта конкретно мислите?
– Околности су такве. Игра се професионално, виши је ниво. Живи се од тога, сви су ту сваки тренинг. Хране се боље, живе спортски. Онај тамо у петој лиги дође са посла или са факултета. Па јури на тренинг, касни. Али животне околности су једноставно такве. Колико пута сам само видео да ми играчи трче на тренинг са посла јер касне, а нису динар примили.
Можете ли да повучете паралелу између деце коју сте некада тренирали и неких талентованих играча. Какав приступ ту заузимате, је л' преписујете ствари које сте некада давно говорили или талентима морате да се прилагођавате?
– Ја мислим да је сваки човек индивидуа. Ја сам такав, тако некако и гледам на овај посао. Мој посао јесте познавање фудбала, рад на терену. Битна је јако комуникација са људима и са тим екстра талентовани момцима. Специфични су, траже неку пажњу, неки посебан однос. Он ако је таленат, зна да је таленат. Он зна да је изнад осталих по неким својим карактеристикама. И сад је тренерово умеће да га убеди да он мора да се стави у службу екипе, а да му не убије ниједан сегмент. Ту треба да се буде и тренер и психолог. Мени су такви играчи увек били изазов. Није увек лако, али сам некако успевао да избалансирам.
Има ли разлике између талената из престонице и из неким мањих средина?
– Слично је. Можда неко из мањег места има израженију жељу да успе јер зна одакле је дошао. Зна да мора да се бори, дошао је да успе, ако иде назад кући, као да није успео. Београђани то мало другачије доживљавају јер су ипак ту, у свом граду. Мислим да је све у карактеру. Што је карактер бољи за борбу, он је бољи и за рад. Кад је неко малодушан, одакле год да је, он је малодушан.
Када је тренерски и новинарски посао у питању, где је већи притисак, где је климавије?
– У тренерском послу, сигурно. Новинарски је ипак мало другачије, други је темпо, имаш неку норму коју мораш да испуниш, неки задатак. Покушаваш да то буде океј, док овде зависиш директно од резултата. Мислим, ниси увек ти тај који може све то да формира, да утичеш баш на све. Када сам се разишао са Чукаричким, ја сам имао 15-20 дана паузе и седим код куће и кажем себи: 'чекај, сад те зове неко коме иде добро? Неће. Значи, зваће неко коме иде лоше. Пошто сам коначно уписао и добио ПРО УЕФА лиценцу, седим кући и зове Радник. И ја се сад питам да ли је моменат или није. Идем тамо, они су при дну табеле, али идем, хоћу да радим. Имају проблема, хоће да мењају тренера. Опет моја решеност и самопоуздање, у смислу, направио сам све ово у животу, нема назад, идемо даље. У борбу, рад, труд, па да видимо докле ћемо да догурамо.
А „догурали сте“ да двапут нокаутирате Црвену звезду. Победа у Сурдулици, а онда и реми на Маракани...
– Такве су околности биле. Прво морам да кажем да ме је сачекало, мене и мог помоћника Милоша Лукића да екипа има 60 повреда од почетка сезоне. То није нормално, то нисам доживео за 15 година рада у фудбалу. А што се тиче Звезде, намести се тако. Ова екипа блесне, па падне, а велики тимови морају да имају континуитет. Зато сам и рекао, мој први задатак је да имамо стабилност.
Како из ваше перцепције изгледа чудо које је Радник режирао против Звезде?
– Пред Звезду смо почели полако да се склапамо, у смислу да се већи број играча вратио из тих повреда. Неки су могли да играју и да почну, неки су били на клупи. Имали смо план шта да радимо. Звезда је Звезда, њој не смеш и не можеш да претиш, али сам играчима рекао: 'људи, знате ко нам долази'. Не можемо да се надамо и да се вадимо против њих, али хајде да пробамо да вратимо неку врсту вере овим људима што воде клуб, тим људима што дођу да нас гледају, колико их је толико их је. А најбитније је да нама вратимо наду да нешто можемо, да будемо чисти пред собом да знамо да смо дали све.
И онда победа 2:1... Први пораз четвороструког узастопног шампиона. Није могло лепше...
– Срећа је ту јако битна. Деси се таква утакмица да ти изгледаш на терену одлично, моји играчи мотивисани. Када ће ако не против Звезде и Партизана. Да трче, да јуре. Звезда је вероватно после Европе имала мало спуштен гард и ми смо то искористили. Лош терен, вероватно им се није ни играло. Почели су да ударају неке високе лопте што није њихов стил, да прескачу средину терена. Ми гол из контранапада и после је све лакше. После још једна контра и 2:0. Тада сам помислио, можемо ово да добијемо. Они су брзо смањили, али смо до краја успели да одбијемо све налете и то нам је био подстрек за будући рад.
А шта тек рећи за реми на Маракани (1:1) и то када се очекивала освета Звезде. Шта сте рекли играчима пред почетак сусрета?
– Причали смо о томе како смо их једном чачнули. Рекао сам им, људи сад ће да гори. Њихов моменат је екстра. Прошли су у Европи, позивају навијаче, са шалом се могло бесплатно ући, фали само још ми да понесемо шалове. Шалим се, рекао сам им да није срамота да изгубимо, да су на Маракани губили највећи тимови света – Реал, Бајерн. Срамота је да не пружимо максимум, да на крају можемо да се погледамо у очи и да будемо 'чисти''. И онда се десило да је Звезда вероватно била издувана после успеха у Европи. Дали су гол из пенала, промашили други. Могло је лако да оде у 3:0, 4:0, 5:0. Али десило се да ми постигнемо касни гол и да се утакмица заврши 1:1.
Закувало се у Звезди после тог (к)икса. Причало се да би због Радника могли да остану без титуле, дошло је до варница на релацији Станковић-играчи...
– Свестан сам шта је Звезда и да је тамо сваки дан без успеха лош дан. Да не причамо о дужим периодима без трофеја, или године без трофеја. Криво ми је због те атмосфере, али нисам ја крив, то је утакмица донела. То је фудбал. Не ликујем сигурно због тога.
Десило се и у вашим редовима нешто што вам је опасно засметало. Стаменковић који је постигао гол против Звезде поручио је да би волео да његов погодак донесе титулу Партизану, чији је навијач...
– Изјава мог играча Стаменковића ми се нимало није допала. Видео сам је током пута у повратку из Београда у Сурдулицу. Неко од чланова стручног штаба ми је то показао, јер брзо све заврши на интернету. Уколико будем и даље ту када будемо играли против Партизана, он ми је реално показао да не треба да игра. Ми смо професионалци, ми смо се борили за себе, за клуб. Не одлучујемо ми о титули. Против Звезде смо дали 100 одсто, против Партизана исто морамо да запнемо, не смемо да испаднемо смешни. То је мој став, тако размишљам, морамо да будемо поштени на терену“, закључио је Душан Ђорђевић који је показао да је кадар за велика дела, а то је на својој кожи најбоље осетио четвороструки узастопни шампион Црвена звезда.
Фудбалска сезона у Србији се наставила, Радник је забележио победу у од 2:0 над Спартаком у Суботици, а затим у Сурдулици ремизирао са Напретком (0:0), док се вечити ривали који се боре за титулу и и даље су на разлици од пет поена, за коју кривица иде на рачун Ђорђевића и његове храбре екипе Радника, која је учинила да пролећни део сезоне у Србији буде такмичарски до краја, бар када је у питању борба за титулу.