Бодирога је био део репрезентације пред којом су 2005. била висока очекивања пред Евробаскет у Србији и Црној Гори, али она нису остварена, пошто се догодио пораз од Француске у осмини финала.
„Тај Београд ми је најтежи пораз, тада је бол најдуже остала. Ја сам се након Индијанаполиса практично опростио од репрезентације, али пред Београд ме је Жељко Обрадовић опет позвао. ЖОЦ је најтрофејнији тренер свих времена, фантастично смо сарађивали и у клубовима и у репрезентацији. Нисам могао да се не одазовем када ме је позвао“, испричао је Бодирога за хрватски „Индекс“.
Бодирога се надовезао за пољуљане односе међу играчима, наводни сукоб између Игора Ракочевића и Марка Јарића и много тога другог због чега је на крају Обрадовић одржао једну од најчувенијих прес-конференција свих времена.
„У реду, играмо код куће, било би лепо нешто освојити... Играчки је то била квалитетна екипа, ту су била велика имена, али атмосфера није ни изблиза била онаква каква је била кад смо освајали титуле. Неке ствари које су се догодиле ће заувек остати између нас играча и мислим да је то најпоштеније“.
Пораз, међутим, није био претерано неочекиван.
„Од 1995. до 2002. имали смо невероватан период доминације. Пад је био логичан. Појавиле су се друге репрезентације које су играле сјајну кошарку, попут Шпаније, Француске, Грчке и Литваније, а ми смо имали смену генерација. Није се догодило ништа неочекивано“, подвукао је Бодирога.
Бодирога је у америчкој јавности упамћен као вероватно најбољи, или барем један од најбољих кошаркашка који се никада нису опорбали у НБА лиги.
Сакраменто Кингси су га лета 1995. године драфтовали са 51. места на драфту, али се чувени ас Олимпије Милано, Реал Мадрида, Панатинаикоса, Барселоне, Виртус Роме, Трста, Задра и Пролетера никада није опробао „преко баре“.
„Постоји неколико занимљивих ситуација што се тога тиче. Када су ме 1995. скаутирали Кингси и потом ме изабрали на драфту, тада сам још био под уговором са Миланом. Богдан Тањевић је као мој тадашњи тренер рекао да ме неће пустити и да имам још једну годину уговора. Тек кад одрадим уговор до краја, онда одлазак у НБА може доћи у обзир“, присетио се 48-годишњак из Клека.
Бодригоа је на крају те сезоне освојио првенство и Куп Италије, Међутим, желео је да пре одласка у САД остави неки већи траг у Европи.
„Играли смо за победу, играли смо за титуле... Након тога је дошло освајање Евробаскета 1995, па одлазак на Игре и освајање медаље у Атланти. Била ми је жеља да освојим Евролигу, одрадим сваку степеницу на прави начин, па као доказан играч одем у Америку. Међутим, каријера ми је отишла у сасвим другом смеру. Имао сам срећу да играм у великим клубовима и да се борим за трофеје“.
Та 1995. није била једина прилика за одлазак у НБА.
„Након Панатинаикоса, када сам имао већ 29,30 година, добио сам понуду Рудија Томљановича да пређем у Хјустон. Било је још понуда неких изузетних НБА клубова и, признаћу, то ме је копкало, али мислио сам да сам већ у неким годинама и да би можда било касно да се одлучим на тај корак. Требало је можда раније да одем. Затим сам добио понуду Барселоне која никада није била првак Европе и то ми је био нови изазов“, присећа се Бодирога и наставља.
„С Панатинаикосом сам освојио све, подигли смо клуб и појавила се жеља да са Барселоном покушам да направим нешто што тај клуб није никада направио. Сама Југопластика ју је три године заредом побеђивала на Фајнал-фору и биле су то велике трауме. Вукла ме је жеља да освојим нешто с њом и, када сада размислим о каријери, не жалим ни за чим нити бих променио и један зарез у свом Си-Вију“, подвукао је легендарни кошаркаш.
Што се тиче данашње НБА лиге, Бодирога истиче да је не прати много.
„Радије ћу погледати неку старију утакмицу, ово данас ме нимало не држи. Волим да погледам како су одиграли Јокић, Дончић, Бојан и Богдан (Богдановић). Њих пратим“.