Запад у громогласном надгорњавању око дефинисања тежине руског „преступа“ заобилази осетљиво питање које је уједно и кључ за разумевање новонастале ситуације: шта је Кијев радио осам година те да ли је овакав епилог био очекиван али и једино могућ?
Русија је изгубила стрпљење
Осам година Украјина ништа није чинила и за то нечињење је имала пуну подршку Запада, децидан је аналитичар Александар Павић.
„ За све ове године Украјина не само да ништа није радила поводом Минских споразума, већ се истовремено активно наоружавала да би у једном тренутку поменула и могућност повратка у нуклеарни статус. Овде се, дакле, не ради само о одуговлачењу Украјине у решавању настале кризе него о директној опасности да се нуклеарне ракете нађу на руским границама. Русија је изгубила стрпљење, али не после осам него после 30 година јалових преговора са НАТО-ом и Западом око принципа недељививе безбедности на целом Евроазијском простору од Лисабона до Владивостока. Украјина је била само наставак похода на Исток и ширења НАТО-а, а циљ јасан - освајања Русије и отварање пута ка Пекингу“.
У светлу пропалих Минских споразума, Павић скреће пажњу на чињеницу да украјинска страна уз подршку Запада никада није ступила у озбиљне преговоре са представницима ДНР и ЛНР.
„То није никад ни покушано. Оно мало разговора на почетку је било фингирано, и без озбиљних намера“.
Над геноцидом се не ћути
Да је Кијев имао стабилну, самосталну а не, по речима Путина, марионетску власт, Украјина је, каже Павић, могла да задржи Луганску и Доњецку републику у својим границама.
„ Запад је инсталирао своје марионете у Кијеву и ниједан режим није могао да ради у складу са интересима саме Украјине и Русије, и целог региона. Да је поступио по доброј вери, спреман на разговор, кијевски режим би данас имао две аутономне области али обе у границама своје земље. То њима није било довољно. Они су хтели територију без Руса. Нико од руског становништва у Доњецку и Луганску није био спреман да прихвати тако нешто као што ни Русија није могла да прихвати да се дуж њених граница дешава геноцид над руским народом, а сада и руским грађанима у Доњецку и Луганску. Кијевски режим је пропустио шансу да сачува територијални интегритет“, тврди Павић.
Да није било обојене револуције 2014. и инсталирања антируса и нациста на чело земље, данас би, уверен је Павић, и Крим био у саставу Украјине.
Споразум као средство рата
Павић подсећа да активно минирање Минских споразума од стране Украјине наликује минирању Бриселских споразума од стране косовских Албанаца. И једни и други, уверен је, уживају подршку Запада, пре свих Вашингтона и Лондона.
„Не заборавимо да се на Западу споразуми користе као још једно средство рата а не као могућност изналажења мирног решења. Имамо исте актере који намерно распирују кризу како на КиМ и нашем региону, тако и у Украјини. То је исти рукопис“, закључује Павић.
У најновијој емисији „Мој поглед на Русију“ Љубинка Милинчић одговора на питање да ли Путин обнавља руску империју:
Погледајте и Спутњикову специјалну емисију о дешавањима у Донбасу: