Иако је Андрић важио за човека који не ризикује, наш нобеловац преузимао је „озбиљно и до краја“ само оне ризике за које је оценио да треба да се преузму, истакао је Пиштало на промоцији књиге „Прича о Андрићу – антиколонијални разговори“.
„Као млад човек заглавио је у тим тамницама. Нисам био у аустроугарској тамници, али сам био у аустроугарским касарнама. Зидови су дебели шест метара а још су дебљи у тамницама где акрепе мемла дави, и то је она пословица – ако уђеш прав не изађеш здрав, ако уђеш крив не изађеш жив. Андрић је изашао не сасвим здрав. Сасвим здрав није ни ушао, био је веома болестан млад човек, толико болестан да је питање било да ли ће преживети или не. Робијао је због свог убеђења да човек мора да буде сопствени центар а не туђа периферија“, каже Пиштало.
Андрић се читавог живота борио за слободу а због слободе и сопствене интерпретације света често је ризиковао. Други озбиљан ризик у његовом животу био је кад је на почетку Другог светског рата одлучио да из Берлина оде у Београд, на ког су два пута падале бомбе, 1941. и 1944. године Током рата није примао пензију, иако је могао, али је није хтео од окупационих власти.
Кад је примио Нобелову награду Тито га није звао годину дана, подсетио је Пиштало. Кад га је коначно примио, Андрић се држао независно и као човек који му је једнак. Кад су га питали да предложи Тита за Нобелову награду за мир, одбио је.
Писац, новинар и преводилац Мухарем Баздуљ сматра да је Андрић био свестан да се не може побећи од тренутка, а то му се неколико пута десило – једном кад је био студент у Кракову, други пут кад је био дипломата у Берлину. Према његовим речима, Андрићева виталност и живост данас, између осталог, потичу из тога да „нове историјске околности понављају историјске дилеме о којима је он писао“.
„Андрићев антиколонијализам је кроз његов књижевни опус јасно и недвосмислено истакнут“, нагласио је Баздуљ.
Књигу „Прича о Андрићу – антиколонијални разговори“ објавио је Завод за проучавање културног развитка у едицији „Културни код“.
Књига „Прича о Андрићу – антиколонијални разговори“ пружа нова читања „андрићевских тема“ из пера наших најзначајнијих савремених писаца, књижевних критичара и теоретичара. У фокусу је Андрићев анитколонијални и поетички доживљај света који је био мотивисан отпором према колонијализму и било каквом наметању идеја и вредности које би биле у супротности са сопственом културом.