Још пре велике сеобе Срба на простор који данас заузима Луганска народна република 1751. – 1754, значајан број Срба служило је у руској војсци, објашњава историчар Ђорђе Ђурић са Филозофског факултета у Новом Саду. У првим деценијама 18. века, за време цара Петра Великог, руска војска била је веома активна, с обзиром да се руска империја ширила у више праваца.
Срби су играли веома значајну улогу у руској војсци и дипломатији током владавине Петра Великог. Такви су били гроф Сава Владиславић или адмирал Марко Ивановић Војновић. Међутим, половином 18. века, у Русију се сели велики број Срба из Хабсбуршке монархије.
Из Аустрије за Русију да не би постали кметови
Иако су сеобе Срба у Русију трајале читавог 18. века, најпознатија сеоба Срба у Русију збила се између 1751. и 1754. и њу је предводио Симеон Пишчевић, потоњи генерал руске војске, а коју је овековечио Милош Црњански у другој књизи „Сеоба“, истиче Ђурић.
„Тада су Срби, који су живели на територији Хабсбуршке монархије и били су у служби хабсбуршких царева, били веома незадовољни губитком свог милитарног статуса и покушаја угарског племства да им одузме привилегије и да их претвори у „мрску паорију“, како су говорили, то јест да изгубе привилегије које су имали као војници који служе монархији“, прича Ђурић.
Због укидања потиско-поморишке војне границе, велики број Срба одлучио је да се пресели у Русију. У почетку, због савезништва тадашње руске царице Јелисавете и аустријске царице Марије Терезије, сеоба је била дозвољена, тако да почетак сеобе нису пратиле забране. Међутим, када су хабсбуршке власти увиделе да ће се Срби у великом броју преселити у Русију, покушавале су да спрече сеобе.
Тада су на територијама данашњих Луганске и Доњецке народне републике испрва настале аутономне војне области, Нова Сербиа, а потом и Славјаносербиа, каже Ђурић. Досељени официри добили су чин више него што су имали у аустријској војсци.
„У наредним деценијама, до краја 18. века, па и кроз читав 19. век, Срби су имали врло значајну улогу на овом простору. Многи од њих су, као високи официри добили племићки статус, многи ће бити одликовани највишим орденом руске армије, Георгијевским крстом, који је подразумевао и доделу имања и велику пензију, тако да су то били људи значајни у овој области“, наглашава Ђурић.
Поред данашње Луганске народне републике, где су се населили на готово ненасељеном терену и подигли прво утврђење, Тврђаву свете Јелисавете, Срби су насељени и у данашњој централној Украјини, у данашњој Кировградској области, додаје наш саговорник.
Срби који су оставили траг у руској култури
Поред Симеона Пишчевића, од значајнијих Срба у Русији тога доба, Ђурић издваја генерала Симеона Зорића-Неранџића, који се у Русију преселио као дечак између 1752. и 1754. Он је, према Ђурићевим речима, израдио и план обнове „Славјаносербског царства“. Поред њега, ту су и генерали Јован Хорват и Јован (Иван) Шевић, као и генерал Петар Текелија.
С обзиром да су дошли у земљу где је живео народ исте вере и сличног језика, већ друга или трећа генерација досељених Срба се асимиловала, наводи Ђурић. Према његовим речима, касније, у 19. веку, потомци досељених Срба играли су значајну улогу у животу области које су населили, сада не више као високи официри, већ и као чиновници и научници.
Академски сликар Сергеј Милорадович, спадао је у ред истакнутих руских уметника друге половине 19. века, а трага су оставили и Андреј Дудрович, и Атанасије Стојковић, који су били ректори Универзитета у Харкову.
У модерно доба, најпознатији потомци Срба досељених у Русију су писац Владимир Војнович, који је светску славу стекао романом „Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина“, као вајар Јевгениј Вучетич, аутор, између осталог и споменика „Мајка отаџбина“ у меморијалном центру Сатљинградске битке у Волгограду.