Овако за Спутњик професор Факултета политичких наука Слободан Самарџић коментарише изјаву француског председника Емануела Макрона дату у телефонском разговору српском колеги Александру Вучићу да ће Србија пре Украјине бити у ЕУ.
„Проширење Европске уније већ дуго уопште није на дневном реду и неће дуго бити, без обзира на тренутне околности у свету“, каже нам Самарџић.
Професор подсећа да, са изузетком Хрватске коју је, каже, по инерцији од раније, а захваљујући Немачкој, ЕУ примила у своје окриље, у ту породицу већ дуго нико није примљен, јер Унија јако дуго има проблеме унутрашњег функционисања, многе кризне и пара кризне механизме којима се бави да би изашла из својих нелагода.
„Они данас не би могли Андору да приме, када би тражила. То је проблем функционалности система са двадесетседморицом где се многе ствари доносе консензусом и великих недаћа целог тог система који не може да реши ниједан озбиљан проблем са којим се суочи. Рецимо мигрантску кризу или кризу са ковидом преузеле су државе чланице које су играле главну улогу“, каже Самарџић.
Председник Француске Емануел Макрон током са председником Србије Александром Вучићем у Палати „Србија“
© Tanjug / PREDSEDNISTVO
Држе Балкан у реторичкој замци
Упитан да ли је у овом случају реч о новој шаргарепи на старом штапу и чега би смо морали да се одрекнемо да бисмо ушли у ЕУ, уколико је француски председник ипак био озбиљан, наш саговорник каже да је реч о стицају околности. Он подсећа да под старим штапом и шаргарепом ЕУ држи не само Србију, већ централни Балкан, онај који назива западним.
„Овај простор они држе на стенд бају из разлога одржавања кондиције за његову контролу. У питању је само геополитички разлог, да се тај простор сачува у неком склопу такозване западне колективне безбедности. Како је избила криза у Украјини и ствари тешко могу да се контролишу, они покушавају да те државе, посебно ове које нису чланице, на неки начин смире и да их држе у још већој реторичкој замци“, тврди Самарџић.
Упитан да ли, због тренутних дешавања у Украјини, ипак не треба до краја искључити брз пријем Србије у ЕУ, као што је то био случај са Бугарском и Румунијом 2007. године, он примећује да је последњих дана дошло до ентузијазма, чак и код, како каже, озбиљних политичара у Србији, па и код опозиционих, зато што је то једнини начин да уђемо у орбиту, у нову поделу света, прво кроз Европу, па онда по другим линијама.
„Ту се очигледно гради неки нови поредак, под америчком диригентском палицом, али ни у таквој ситуацији, они не могу никога да приме. Јасно је зашто то раде, али ми није јасно како људи овде могу да се ухвате на тај мамац. Прича да ће пре ући Србија, него Украјина, је прича да ће неки добар пливач да стигне до хоризонта на пучини брже него слаб пливач. До хоризонта се не може допливати, ту је цео проблем метафорички речено, и са нама и са Украјином“.