СРБИЈА

Присуствујемо преломном тренутку: Да ли ће се Европа ослободити америчке окупације?

Ако Русија ситуацију у Украјини реши у своју корист, обезбедиће предуслове да у предстојећих две, пет, десет или више година, заједно са самим Европљанима, настави са ослобађањем Европе од америчке окупације и трансформацију униполарног у мултиполарни систем, каже у разговору за Спутњик геополитичар проф. др Миломир Степић.
Sputnik
„Геополитичко препакивање света кренуло је прво опрезно и споро, а сада се очигледно захуктава. Када се једнога дана буде утврђивало које то време и догађај представљају „почетну тачку“, највероватније ће се констатовати да је то било Путиново обраћање на Минхенској безбедносној конференцији 2007, а конкретизација у Јужној Осетији и Абхазији приликом тзв. олимпијског рата 2008. Сада присуствујемо „преломном тренутку“. “, оцењује Степић.
Миломир Степић
Каква је улога у овој геополитичкој утакмици намењена пропагандно западно обавештајној медијској мрежи, те да ли само у тим координатама можемо тумачити забрану рада РТ и Спутњика?
Ништа ново – пропагандни рат је део укупног „рата пуног обима“. „Седма сила“ је саставни део тзв. меке моћи. Срби су погубан утицај медијских манипулација осетили на својој кожи и не би требало да се изненаде.
Приметно је да се већина наших електронских медија оријентисала необјективно – користи махом изворе са Запада, њихову терминологију, селективне изворе, необјективан приступ, доводе пристрасне госте и „аналитичаре“, а водитељи су се потпуно претворили у друштвено-политичке раднике и махом непосредно учествују у дискусији једнострано опредељени.
Да ли присуствујемо урушавању пирамиде глобалне моћи, те колико су оправдане процене да ће у новом поретку света САД изгубити инструменте глобалне доминације?
Релативизација америчке глобалне доминације јесте очигледна, али је она и даље водећа светска сила. Нагиб низбрдице на којој се налази још је мали, али ускоро може да постане веома стрм. Али, свакако се већ сутра неће појавити вест како су САД потпуно пропале. Стечене економске, политичке, културне, медијске, геополитичке, геостратегијске и друге аквизиције у току и после Другог светског и Хладног рата су огромне, обичном човеку недокучиве. Узмимо у обзир само број, а нарочито географски размештај њихових војних база. Свет је њима у потпуности „покривен“. Руси и Кинези се са Американцима сучељавају на руским и кинеским, а не на америчким границама. Потискивање САД из Евроазије биће дуготрајно и мукотрпно, али је извесно. Уосталом, не угрожавају је само удружени „варвари“ споља, чега се свака „империја“ панично плаши, већ она слаби и изнутра.
Амбасада САД у Москви
Како ће свет изгледати после руске интервенције у Украјини и у којој мери ће се она одразити на српски чинилац који је на Балкану остао једини неутралан?
Руско-украјински – назовимо то оружаним конфликтом – има одлике превентивног, али и прокси-сукоба. Имајући годинама непосредне активности и (логично) обавештајне податке о деловању острвљеног, екстремизованог званичног Кијева, а знајући за традиционални „природни антагонизам“ Запада спрам њене „другости“, Русији није остало много избора – или да се препусти стихији и инерцији преображаја Украјине у анти-Русију, или да оружано пресече „Гордијев чвор“. Одлучила се за ово друго. Исход и последице нису извесни, али у првом случају били би сасвим извесни. Да то Русија није учинила, под „шапом“ Запада Украјина би подлегла цивилизацијској конверзији и тако постала, како би рекао С. Хантингтон, духовно растрзана, располућена, шизофрена држава и народ. Уосталом, не треба заборавити шта је све учињено и данас се чини на раздору унутар једног истог народа и изазивању братоубилаштва, на црквеном расколу православаца, унијаћењу и верској нетрпељивости. Дугорочно, а вероватно и трајно, разједао би их конвертитски синдром, тако изражен на постјугословенском делу Балкана у виду антисрпске оријентације „инстант нација“ насталих титоистичким етно-инжењерингом. Нема сумње да би Украјина посталa poligon за даље атаке на Русију, и то из претеће близине, готово из предворја Кремља. Јер, у цивилизацијском смислу католичко-протестантски, а у геополитичком смислу таласократски, атлантистички Запад не само да настоји да обузда, ослаби, смањи и подели Русију, већ не жели никакву Русију.
Бундестаг
Да ли чињеница да Берлин наоружава украјинске неонацисте упућује на закључак да Немачка никада није одустала од концепта Drang nach Osten?
То упућује на више ствари: да Немачка није суштински, дубински, трајно денацификована; да не може да се ослободи злослутне концепције Drang nach Osten коју су Словени (па и она сама) скупо платили; да у правом смислу није независна јер то чини супротно свом интересу да има добре односе са Русијом; да се у потаји нада како ће се евентуалном украјинском победом тамо појавити као неоколонијална сила која ће обезбедити уносне послове у њеној обнови и привилеговану позицију у експлаотацији њених огромних природних ресурса (не заборавимо да је Украјина пространа земља, седам пута већа од Србије, да заузима једно од светских и европских водећих места по богатству руде гвожђа, оплемењивача челика, угља, урана...; процене су да захваљујући свом чернозему може да храни 600 милиона људи – 15 пута више него што сама данас има). Очи ЕУ, којој драматично недостају природна богатства, широм су отворене, а руке жељно испружене према тим богатствима. У првом реду оне Немачке.
Могу ли се између украјинског и косовско-метохијског питања повући геополитичке паралеле ? Зашто је важно у чијим ће се рукама наћи кључеви Украјине и КиМ, као тврђаве Балкана?
Актуелни украјински и косовско-метохијски случај не могу се поредити. Нарочито су неупоредиви америчка окупација косовско-метохијског дела Србије и руска реинтеграција Крима, како често чине домаћи и страни русофоби и србофоби. Али, између једног и другог питања може се правити извесна геополитичка паралела. Као што Запад настоји да Украјину издвоји из евроазијског Heartland-а и тако осетно "начне“ моћ руског копненог средишта, на сличан начи жели да ампутацијом Косова и Метохије из састава Србије освоји „макро-тврђаву“ Балкана, елиминише српску контролу тог регионалног "срца" и дугорочно сузбије моћ српског чиниоца. Као што је Украјина „кључ“ за отварање „врата“ Русије и Евроазије у целини, тако су Косово и Метохија „шифра“ за отварање српске и балканске „браве“. Ефекат домина, који је веома заступљен у геополитичким процесима, покренут је у Украјини у и може се пренети на Косово и Метохију.
Већина земаља није увела санкције Русији. У свепштој антируској хистерији ова чињеница није добила заслужено место-зашто?
Не уважава се ни чињеница да тзв. независно Косово не признаје више од половине чланица УН, 72% становништва света и 65% територије држава света! На делу је индукована оштра подела на оне који покушавају да разумеју угроженост не само руских интереса, него и самог њеног опстанка, с једне стране, и на оне који безрезервно и унисоно, догматски подржавају Запад под вођством САД да и на Украјину прошире трансатлантски макро-мостобран у Европи, тј. на западу Евроазије, а ради задржавања глобалне хегемоније, с друге стране. То артикулишу благовремено – током Хладног рата и тзв. униполарног тренутака – систематски распоређиване глобалистичке, вестернизоване локалне политичке номенклатуре, које су диктате својих налогодаваца преносиле на економско-финансијске, културне, научно-просветне и нарочито медијске „подизвођаче“. Тако се формирала општа „клима“ новог једноумља.
Коментар