Он се публици представио у оквиру циклуса „Сусрети са ствараоцима - Мастерклас” у којима наши истакнути научници и уметници, говоре о свом професионалном путу, каријери у Србији и инспирацији за рад и стваралаштво.
Оно што је Хичкок за трилере, то је Шијан за мрачне комедије
Говорило се да је оно што је Хичкок био за трилере, Шијан за мрачне комедије. За редитеља чувених „Маратонаца“, „Ко то тамо пева“, „Давитеља против давитеља“ филм је све - и процес продукције и осмишљавање, дистрибуција, биоскопска сала. Дебитовао је на филмском платну 1980. године са филмом „Ко то тамо пева“ који је одмах добио изванредне критике осим првог приказивања када се нико није насмејао.
„То је била пројекција за уметничко веће. Ја сам био очајан, питао сам се шта сам то урадио. Испоставило се да је то био погрешан утисак.“
Колико је утисак заиста био погрешан посведочило је и то што је филм ушао у 100 најбољих свих времена у првих 100 година филма, а био је и на програму „Кан класик“ на Канском фестивалу.
„Нисам добијао превише награда, али много ми је већа награда што је филм приказиван у биоскопу у Лос Анђелесу, у Француској што је било тешко да то време. Тај је филм отворио простор за наше филмове после дуге паузе. Уосталом, моја амбиција није била да постанем фестивалски редитељ. Зато сам и отишао из визуелних, езотеричних уметности ка комуникацији са широком публиком“, напомиње редитељ.
Јуримо тридесет на сат
После „Ко то тамо пева“ дошао је још један успешан филм – „Маратонци трче почасни круг“ према тексту Душана Ковачевића који се већ успешно играо као позоришна представа. Филм је био нови, другачији, а време између два рата Шијан приказује кроз мрачну комедију карактера.
„Моја концепција је била да ’Маратонце’ снимамо као неми филм, да буде клаустрофобично. Та стилизација односно сценографија, уз глумце и костим, веома су ми важни јер су то су ствари које стављаш пред камеру“, открио је Шијан.
На питање да ли је у причи о крематоријуму најавио мрачно доба које ће уследити, легендарни синеаста каже:
„Зато сам, на почетку филма, убацио кадрове сахране краља Александра, филм који је био у забрањеном архиву у Кинотеци. Ту покојног краља прати свечана поворка, дакле, нешто што ће нам се ускоро догодити.“
За причу филма „Како сам систематски уништен од идиота“ Шијан каже да је била табу тема, а „Давитељ против давитеља“ припадао је „најпрезренијем жанру“ – поджанру хорора, причи о давитељу.
„То је био покушај да се естаблишмент кинематографски помери, због чега смо желели да радимо тако презрене теме“.
Никада нисам припадао филмској чаршији
„За пет година снимио сам четири филма, а онда је почела борба. Никада никад припадао филмској чаршији која се углавном ствара у бифеима, а нисам припадао ни удружењу филмских радника. Потом је дошло време Милошевића када је уметник морао да дигне два прста и подржи све што режим ради. То ме није занимало, чак сам и поднео оставку на место директора Кинотеке и сналазио се како сам могао. Међутим, једна од суштинских особина успешних редитеља је да може да убеди систем у сопствени допринос“, навео је Шијан.
Поред тога што су филмови „Како сам систематски уништен од идиота“ и „Давитељ против давитеља“ били на мети цензуре, његов филм „Спасите наше душе“ из 2007. године о почетку рата у Југославији забрањен је после првог приказивања.
„Тај филм настао је као реакција на низ антиратних филмова за време Милошевићеве власти. Забрањен је после пројекције у Новом Саду и ми смо, после неколико месеци, успели да укинемо забрану али су, у међувремену, пропали сви договори за приказивање. Ја немам тај филм, не знам ни где је. Прилично је компликована ситуација“, објашњава редитељ.
Он каже да је његова генерација расла у рестриктивном систему, али су успевали да реализују пројекте.
„У великој мери остајали смо без подршке јер је генерација критичара у то време била трауматизована сечом црног таласа. Ту је, у међувремену, улетела Прашка школа која је имала чист педигре. Ја и још пар људи успели смо да дођемо до филма, али су нам лепили етикете ’бели талас’. Сећам се кад су ’Маратонци’ били на уметничком савету, питали су ме зашто снимамо филм ако постоји представа. То је очигледно био покушај провокације, на које ја нисам реаговао. У биоскопу су резултати били добри и ти су филмови заживели у народу. То је снага филма, што има моћ да допре до публике“.
Шијан тренутно снима филм „Буди Бог с нама“ који је посвећен првом филмском критичару и авангардном ствараоцу Бошку Токину, а у недавном разговору за Спутњик, Шијан је открио и неколико детаља.
„Бошко Токин је један од људи који је промовисао филм као уметност између два рата када су сви сматрали да је филм вашарска ствар. Основао је први Клуб филмофила, написао прву историју седме уметности код нас и са Владетом Лукићем написао је ’Филмски лексикон’. Запањујуће је колико је приказа, теоријских текстова о филму објавио у предратној штампи да сам се увек питао – за кога их је писао, ко их је читао. Са променом политичког система, он је остао на маргини, чак је био у затвору јер је писао током рата за неке новине. То је било тада кажњиво. Све је то код нас помало трауматично и смешно, а мени је то занимљиво. То је филм о младим људима који у нешто верују. Биће то комедија са тужним тоновима као живот који је код нас типичан.“