ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ЧИТАОЦЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму, а све видео садржаје на платформи „Одиси“ (odysee.com).
Ауторски текст Живојина Ракочевића преносимо у целости.
Леп дан, стари камени мост на Бистрици, центар Призрена. Одатле се, за неколико стотина метара, може стићи у све најважније што овај град данас има. Ипак, питање је како стићи до свега што је овај град „примерног заједништва” имао на данашњи дан пре само осамнаест година. Ни један једини објекат, споменик, црква, кућа, ниједан човек није остао недирнут у етничкој стихији у којој је практично нестало све што је припадало Србима. Са овог моста их је најлакше тражити. Низ реку, па лево је Богородица Љевишка, угрожено Унеско благо човечанства, испред кућица косовске полиције која чува и откључава храм. Унутра полумрак, хладноћа, један део фресака обновљен, други још у црним мрљама од ватрене стихије. Лепота, готово две деценије, чека да буде откривена. Уосталом, ова уметност зна да чека, била је вековима прекривена малтером, јер је храм краља Милутина у отоманском периоду претворен у џамију. Када смо неколико дана после погрома 17. марта 2004. ушли у Љевишку све је било спаљено, унесена бурад нафте и све што је могло горети претворили су овај дом духа и лепоте у црну мрљу. У припрати се, као и данас, једва назирао стих персијског песника Хафиза: „Зеница ока мог, гнездо је лепоте твоје.” Инспирисан лепотом неки утицајни човек је на арапском оставио свој печат на овим фрескама. Сада, у тој цркви међу историјским ранама и савременим страховима живи свештеник Владан Вукомановић спреман да се осмехне посетиоцу и да посведочи како се живот, упркос свему, одржава.
„Дођите, молим вас, чудо је Љевишка”, понавља неколико пута.
Ако се са овог истог призренског моста крене, сто метара, преко Шадрвана и дође до Саборног храма Светог Ђорђа виде се његови голи зидови. Овде је до погрома био иконостас из Сент Андреје, допремљен у 19. веку призренским Србима, около су били споменици Ивану Јастребову и цару Душану. Локално предање је говорило да су Сент Андреју подигли Призренци, а Сремске Карловце Пећанци. Сагорела је у овој цркви збирка икона, као што су нестале иконе и дебарски иконостас у Светом Николи у Приштини; иконе у Успењу Свете Богородице у Ђаковици; збирка у храму Цара Уроша у Урошевцу; иконе рад Уроша Предића у Штимљу; иконостаси у Белом Пољу, у градској цркви у Пећи, Обилићу, Косову Пољу, Подујеву... Велики број уметничких дела из ових храмова завршио је на црном тржишту. У Саборном храму живи млади свештеник Јован Радић са породицом.
Ако се са неравних облутака од којих је саграђен овај мост крене неколико километара уз реку Бистрицу долази се до манастира Светих Арханђела, гробне цркве цара Душана, богатог властелинства, комплекса смештеног у дну кањона, на заравни поред реке. Обнова започета током деведесетих година прошлог века, збрисана је до последњег камена. Монаси евакуисани, а поред гроба цара Душана остале су криве металне шипке којима су покушали да склоне камену плочу са његове хумке у давно срушеном манастиру. Исто тако, до последњег камена, страдао је манастир Девич у Дреници. Проваљен је и спаљен кивот Светог Јоаникија Девичког, уништени конаци, разорена економија, унутрашњост храма претворена у тамну мрљу, а на олтарском делу исписана порука ОВК, почело је одношење камења са зидова и сеча манастирске шуме. Коначно уништење спречила је одлука старица монахиња да се врате на згариште и да почну живот у срушеној кући и светињи. Данас су и један и други манастир обновљени онолико колико се могло – чини се, таман, да једва живе. Светим Архангелима косовска администрација и локалне власти не дозвољавају завршетак Цркве Светог Николе, а Девич чека заштиту и изградњу зида око својих имања која одавно не може да користи.
Ако се са призренског моста потражи живот, или ако пробате да нађете некога ко је успео да се у потпуности опорави од погрома, наћи ћете се пред великим изазовом. Призренска Богословија је ту одмах поред, може се чути школско звоно које позива на часове, може се чути њихово лепо појање, могу се чути косовске песме тих младића који се спремају да буду свештеници. Са моста се види дом мајстора филиграна Саше Цветковића, виде се терасе неколико призренских стараца. Ипак, у основи, живот је сведен до мере у којој нема рађања, нема правог повратка. Погром је учинио овај живот паралисаним, на исти начин у Приштини, Гњилану, Липљану, Косову Пољу, Пећи или Истоку. Етничка стихија није оставила ниједан део живота недирнутим. У истом оном обиласку, одмах после погрома, на призренском мосту питали смо пролазнике: „Зашто је убијен град, зашто су убили град?” Одговори су били различити: „Нисам ја одавде, нису то урадили градски људи, то је неко други, млади људи немају шта да раде па морају да краду!”
Како се осећа аутор и емитер вести који је упалио етнички фитиљ и оптужио Србе да су утопили двоје албанске деце? То је био окидач за припремљени хаос. Ко је истински одговарао за злочине који се крећу у распону од спаљеног Златибора Трајковића у Косову Пољу до спржених фресака у Богородици Љевишкој? Одговарали су неки изоловани појединци, али је систем остао нетакнут и неколико година касније бива награђен признањем независности од најмоћнијих западних држава. Наизглед, парадоксално погром из 2004. године убрзао је косовску независност, а разорна стихија је уграђена у садржај свих институција које континуирано довршавају свој етнички обрачун.
На личном плану нема никог ко је без ожиљака и ко погром не види као печат мржње. На општем плану једна зрела цивилизација завршила је у пламену највећег мирнодопског злочина након Другог светског рата. Између свега тога остао је човек налик овом мосту, да преко њега пролазе сукобљене етничке, културолошке, верске и остале светске силе. Шта је од њега остало? Остао је косовски Србин, способан да чува своје наслеђе и чека, да пажљиво чита своје страхове и живи своје неосветољубиво трпљење.