Човек који долази да убије Европу — последњи ударац свету какав знамо /видео/

Али америчког председника, који за који дан стиже у Европу на самит НАТО-а, памтиће историја као човека који је натерао Европу на самоубиство! Никад још Европа није била толико понижена и уплашена као данас. Долазак Бајдена биће тријумф страха на територији која себе сматра целим светом, а заправо је само једна његова петина!

Бајден ће им још једном рећи да је Америка сама себи довољна, да јој не треба ништа руско, да неће учествовати директно у рату против Русије, али да ће је економски, у најмању руку — уништити. И затражиће да они униште Европу!

А европски лидери, захваћени хистеријом, паником и ко зна чиме још — говоре да не могу без руских сировина и, по Бајденовом наређењу, забрањују да се увозе те сировине. Наравно да Америку то не занима. Европа јој је потребна као вазал, као оружје у борби коју води деценијама против измишљених непријатеља по свету, а тренутно против Русије. Нека се припреми Кина.

И Европа слуша. Тотална послушност тестирана је на ковиду, а створена је уз помоћ, између осталог, и друштвених мрежа. Од малих ногу деца се уче послушности — прво да баце играчку, потом да се лудирају, па да полижу ве-це шољу... па да се убију. И баш као на Тик току, стигла је команда из истог центра, хистерија је подигнута на највиши ниво, а европски лидери један за другим издају свој народ, уништавају сопствену привреду, газе своје уставе... Зомбирани људи чују само једно: Уништити Русију. Уништити руску привреду. Уништити све што је руско... по цену сопствене трагедије.

Нема тога ко не зна да ће без руског гаса фабрике стати, али мало ко говори да неће бити ни хране без руског и украјинског вештачког ђубрива. Америка неће и не може дати Европи ни довољне количине гаса, ни жито, ни уље, ни калијум ни натријум... За европске високе технологије неопходни су волфрам, молибден, тантал, магнезијум , кобалт, бизyмут, кадмијум, титан... читав Мендељејев систем. Свету ће због сулуде политике недостајати челик, алуминијум, никл.

Свест о катастрофи у коју Европа сама себе води, полако се рађа. Али се одмах и кажњава — у Чешкој је свако ко подржава Русију под строгом контролом полиције, у Италији је од Удружења пријатеља Русије затражено да напусти зграду, руску децу малтретирају у европским школама…

Ђаво је већ дошао по своје — у Риму, у Напуљу, у Шпанији — нема пиринча, нема уља, нема брашна. У Немачкој је понестало сунцокретовог уља. У Италији не може један човек да купи више од две боце.

Ни са извозом у Русију није ништа боља ситуација. Европа је то већ једном прошла 2014, када је Русија као одговор на санкције забранила увоз. Тада су европски произвођачи у очају на улицама уништавали своју продукцију — воће, поврће, млеко, тестенине, вино… Али лекција није научена.

Како је могуће да је пет и по хиљада санкција уведених против Русије за сада имало снажнији утицај на глобалну економију него на руску, иако Русија чини само неколико процената светске, судећи по БДП-у?

Разлога су два. Први је тај што је Русија на робним тржиштима веома велик играч: заузима 25 одсто глобалног тржишта енергетских сировина, даје око 15 одсто светског извоза житарица, има јаку позицију на тржишту метала, уранијума, озбиљан потенцијал за заузимање тржишта нафтне и гасне хемије (а то је најшири спектар материјала који се користе у индустрији). Мало људи зна да Русија не поседује само велике количине енергетских сировина и продаје их, већ је данас највећи светски донатор свих облика енергије, која је главни ресурс за било коју производњу. Стога, ударац по Русији и захтев да из корена промени своју економску политику, аутоматски доводи до потребе да се промени и привреда у целом свету.

Други разлог је тај што је Запад већ дуго економски неефикасан. Уништавање економске зоне СССР-а, апсорпција ресурса Источне Европе и делимично земаља ЗНД-а нису довели до раста западних привреда. Запад не може да предложи ни технолошка ни економска решења за превазилажење предстојеће енергетске и прехрамбене кризе. Циљ је искључиво доминација у финансијској сфери. Али она није подржана индустријализацијом Запада и његовом технолошком модернизацијом, па је економију такозване златне милијарде претворила у још један фактор дестабилизације светске економије: она превише конзумира и премало производи.

Рат санкцијама против Русије муњевито је вишеструко повећао хаос глобалне економије. Светски финансијски систем изграђен око америчког долара и америчког дуга, пропада. Ми данас не знамо до чега ће то довести, али је пропаст неизбежна, јер искључивање главног светског добављача енергије из доларских операција аутоматски појачава алтернативне монетарне системе, за почетак — јуана и рупије.

Колосално реструктурирање ће преживети и енергетски систем света. Будућа индустријализација, али и деиндустријализација великих регионалних економских система зависиће од тога куда ће потећи руски енергетски ресурси. Поред тога, само реструктурирање доводи до повећање цена енергије и до повећане инфлације и у индустријским и потрошачким сегментима у целом свету.

Светска прехрамбена индустрија је просто у стању шока. Кардиналне промене се дешавају и на глобалном логистичком тржишту. Ипак, у овим променама не постоје само недостаци, већ и предности. Формирање нових транспортних путева који се сада појављују, допринеће развоју нових регионалних економских система, пре свега на територији Азије.

Економски рат, који је Запад објавио Русији, биће последњи ударац западноцентричном Светском економском систему.

Може ли Русија да издржи све те промене?

Може, јер Русија је једна од ретких земаља која поседује све ресурсе потребне за опстанак: енергију, храну, територију и безбедносни ресурс. Уз то, она је технолошки напредна земља. Уосталом, верује ли неко да земља која је у стању да произведе хиперсонично оружје није у стању да произведе петрохемијску опрему?