Све његове колеге успеле су да се врате у Србију, Дражићева драма се наставља. Овај возач заробљен је на паркингу у близини Кијева, на коме га је војска Украјине зауставила пре 29 дана.
Он се налази у предграђу Семиполка, близу зоне важних инфраструктурних објеката који су на мети руске војске. Каже да се по детонацијама може претпоставити да су Руси све ближе, али да је јако тешко одредити из ког правца удари долазе.
„Рат је свуда око нас, одлично га чујемо. Нисам сигуран одакле детонације долазе, час се чује лево, час десно, иза нас, испред нас, питај бога одакле. Туче тако десет минута, па пола сата паузе, некад мирују два, три сата, нема правила. Било је мирније, сад се цео дан и ноћ не гаси. Бију јуначки“, каже Дражић.
Овај возач из Јагодине додаје да се стање ипак мања, дејства су честа, али примећује да део страха код народа као да је нестао. Ипак, он и колега, возач из Белорусије, скоро стално су у склоништу.
„Сада осамдесет одсто времена проводимо доле, изађемо само да спремимо нешто да поједемо, мало се умијемо и опет доле, али, некако смо сви утрнули. И колега и ја и ови Украјинци око нас. Бомбе падају, деца трче напољу, играју се лоптом. Страшно, као да не знају за страх“.
Дражић додаје да од првог дана специјалне руске операције није видео војску Украјине. Ипак, контрола има, обилазе их наоружани цивили којих се плаши, јер су, како каже, узели закон у своје руке.
Новца има, чак и картице повремено раде, али за новац се више не може купити све. Срећом, имао је пун резервоар горива кад је заустављен у Семиполки.
„Имам пара, али неће да нам продају ништа, неће да продају тазе хлеб, неће да продају цигаре. То су све сакрили, али хоће да мењају за нафту, даш нафту, они ти дају цигаре. Дам им 20 литара горива и миран сам три дана, могу тако, док не чује газда моје фирме“, нашалио се Дражић у свом јаду, а мрдања са паркинга свакако нема, гориво му не треба.
Колега Белорус са којим дели судбину уз ауто пут којим срећом, каже, војска не пролази, у контакту је са својом фирмом и другим возачима које је рат зауставио у Украјини. Чак 200 возача Руса и Белоруса не може да се врати кући. Они који су пре неки дан покушали да се пробију до Русије, нису успели, један је завршио трагично.
„То су колеге које су биле иза нас једно петнаест километара још даље од Кијева, били су такође заглављени од првог дана и кренули су. У неком селу, зауставили су их. Узели сва три камиона, један се бунио, њега су убили, а ову двојицу су шутнули на улицу. У сваком случају нема шансе да одем, где да кренеш, не знаш шта је и где минирано, ни где има оваквих типова на које су наишле колеге“.
Иако је фактички у затвору под ратним дејствима Дражић не очајава. Редовно се чује са супругом, која, каже, збија шале да га орасположи, а он зна да тек њој и сину није лако.
Редовно га зову из Министарства спољних послова да виде како је. Сви се, каже, надају најбољем, јер ништа друго и не могу да ураде, он поготово.
Зову га и новинари, и то му каже, значи, само моли да му не објављују фотографију, јер је ризик превелик.
„Шта да радим, не могу да променим ништа, сад да гризем нокте, сам себи да скачем за врат, бесмислено је. Имам мало струје, мало интернета, мало грејања и ето, шта да радим. Ја сам се надао да ће за три дана да прегазе до мене кад је кренуло прве вечери, међутим, тако је како је“.