Свет не чује звук погрома нити звук пиштаљке којом се деца с Косова бране од страха

Ово остварење које је на фестивалу у Трсту освојило награду публике, а на овогодишњем Фесту награду „Небојша Ђукелић“ засновано је на истинитом догађају који се одиграо у време мартовског погрома на Косову и Метохији, и обрађује потресну животну причу испричану кроз визуру девојчице Милице која са мајком и дедом живи у планинским деловима Косова.

Јунаке филма „Мрак“, Милутина, Вукицу и Милицу нису бранили ни Италијани ни Американци у својим модерним тенковима. Нису их од страха заштитили ни бодљикава жица, застори на прозорима, ормари на вратима. Ни пиштаљке коју су Срби на Косову добили од Кфора пошто су им западњачки миротворци одузели сво оружје у замену за пиштаљке које ће као аларм узбунити километрима удаљену војску, нису помогле. Као што млада јунакиња Милица у филму каже – од страха их нико није могао заштити.

На страх отуда они реагују потпуно другачије. Та је емоција отелотворена у природним појавама, у облику муње, звука веома сугестивног и снажног оруђа помоћу којег је Милић направио филм разумљив за широку публику. Вешто је редитељ избегао политички коментар, критику друштва, система који је наметнут тако што непријатељ у филму физички није присутан. Нема ту „оних с друге стране“, не чују се њихове пушке, не виде се њихова лица. Све је сугестивно, метафорично, филмски. То међутим није било довољно да филм „Мрак“ буде приказан на неком од већих фестивала.

„Ми смо филм слали на најзначајније филмске фестивале, пре свега на три највећа – фестивале у Кану, Берлину, Венецији, а потом у Локарну, Сан Себастијану, Ротердаму, Вашави, Карловим Варима...Одговор је свугде био исти, бирократски и негативан, а често га није ни било“, каже за Спутњик редитељ „Мрака“ Душан Милић.

То је, према његовом мишљењу, било и очекивано јер говори о ситуацији на Косову и Метохији са српске стране.

„Очекивано је било да ћемо имати тежак пролаз на филмским фестивалима у западном делу света, али на неки начин сам тужан јер сматрам да је овај филм требало да се нађе на неком од фестивала. Једино смо у Трсту приказали филм, али то је било очекивано јер смо копродукцију овог филма започели са тршћанског филмског фестивала. Трст јесте доживео овај филм као своје дете, мада сам чуо да је било тешко да се филм чак и тамо пласира“.

Неухватљиво лице страха, знамење зла оличено у помору животиња што је дубоко повезано са празноверјем са овога простора, али и народном усменом митологијом игра кључну улогу у грађењу атмосфере овога филма. Милић посебну пажњу поклања светлу, кадрирању, звуку узбуњених животиња чиме дочарава да се страх уселио у крвоток не само главних ликова, већ сваког кутка њихове жицом омеђане куће.

„Желео сам да ово не буде класична социјална драма већ да га, користећи психолошку напетост, померим у жанровску стилистику. Радио сам на филмској граматици и тражио изразе који ће ми на најбољи могући начин омогућити да представим исконски страх који је и тема овога филма и ту су углови камере, сценографија, светло играли кључну улогу“, открива редитељ.

Три члана породице, три припадника различитих генерација на околности у којима су се нашли гледају потпуно другачије. Њихова од страха избезумљена лица говоре једним језиком, њиховим поступцима диригује натприродна сила. Они се сударају, комуницирају, али се не разумеју. Емоције страха помутиле су њихов разум, те за сваког од њих између отићи и остати дилеме нема.

Филм је имао премијеру на Фесту, а специјалне пројекције на годишњицу мартовског погрома организоване су у српској престоници и у многим местима на Косову.

„Имали смо премијеру у Грачаници, у Ранилову, у Зубином потоку, Косовској Митровици... и много ми је значило да видим њихове реакције. Вратио сам се с Косова емотивно потресен јер су они реаговали најпозитивније могуће. С обрзиром на то да физички непријатељ с друге стране уопште није приказан, они су то протумачили као суштински страх независно од тога ко је непријатељ. У овом филму постоји друга димензија тог невидљивог непријатеља, он се отелотворује као виша сила, муње, громови, невреме и они су ту метафору препознали као нешто што господари свима нама, чак и над овим секундарним непријатељем који угрожава нашу српску фамилију доле“.

На питање да ли се деца на Косову и дан данас бране пиштаљкама, наш саговорник каже:

„Мале енклаве јужно од Ибра живе у највећем страху. Та су места окружена огромном албанском територијом, а посебно ми је важно то што је филм приказан у тим местима. Они су и даље ограничени и његов је осећај тескобе истоветан као пре петнаест година“.