Научници са Института Жак Монод у Паризу проучавали су ДНК секвенцу 209 древних мачака са 30 археолошких налазишта у Европи, Африци и на Блиском истоку. Узорци су припадали различитим временским периодима – од пре 15 хиљада година до краја 18. века.
На основу чињенице да се припитомљавање мачака догодило пре 15 хиљада година на Блиском истоку и у Египту, научници су установили две главне фазе током којих су ове животиње населиле различите делове света.
Према генетским студијама, породица мачака потиче од једног заједничког претка, који је живео пре око 10-15 милиона година.
Прва фаза је повезана са ширењем пољопривреде на источно Средоземље. Заједно са пољопривредницима, мачке су кренуле на пут да заштите жито и друге усеве од глодара.
Неколико хиљада година касније, мачке „другог таласа“ почеле су активно да се шире по Европи: тамо су их донели морнари и, пре свега, Викинзи, који су вршили инвазије на топлије земље. На бродовима је било пуно пацова, тако да су мачке биле одлични сапутници. Овај закључак потврђује ДНК анализа мачака пронађених у викиншким сахранама VIII-XI века у северној Немачкој.
Нови докази из Кине
Научници на другом крају света дошли су до још непосреднијих доказа како су ове крзнене љубимице постале део наше свакодневице.
Домаћа мачка у породици мачака је члан рода фелис и води порекло од степске мачке (felis silvestris lybica).
Кинески археолози открили су недавно значајну чињеницу у процесу припитомљавања мачака.
До сада најстарији археолошки докази о повезаности људи и мачака пронађени су на Кипру. Научници су открили сахрану која датира из 7500. године пре нове ере где су у једном гробу су били остаци човека и мачке.
Поштовање мачака у древној египатској цивилизацији такође је широко позната чињеница, а овај период датира из 4000. године пре нове ере. До данас нису били доступни никакви међуподаци.
Међутим, недавно током ископавања неолитског села у кинеској провинцији Шанси, научници су открили кости неколико мачака. Сахрањивања су вршена пре око 5300 година и трајала су око два века.
Резултати анализа су показали да се исхрана мачака састојала не само од животињске, већ и од биљне хране – што би било потпуно немогуће да су дивље мачке у питању јер у природи, предатори једу само месо. Штавише, једна од пронађених мачака умрла је у старијем добу, а зуби су јој били потпуно истрошени. У свом природном станишту, мачке које су изгубе способност лова не доживе поодмакле године. И, коначно, није било потребе за сахрањивањем дивљих мачака на територији села.
За разлику од налаза на Кипру, где се заједничка гробница човека и мачке може објаснити случајношћу, ова сахрана јасно показује да су сељани хранили и неговали своје животиње.
Истовремено, откриће поставља нова питања научницима. Ове кинеске територије су доста удаљене од места насељавања степске мачке – felis silvestris lybica. Дакле, или су стари Кинези довели овде заштитнике својих усеве или пронађене мачке припадају другој врсти. ДНК анализе и друге планиране студије расветлиће мистерију.
Резултати научног рада су објављени у часопису „Нејчер“, преноси Национална географија.