На ове речи подсетила је недавно објављена монографија „Неда Арнерић: Чаробна меланхолија“ на чијим је корицама црнобела фотографија из филма „Подне“ са које гледа најлепше дечије лице југословенске кинематографије.
Могла је бити најславнија филмска плавуша после Брижит Бардо
Ко је била лепотица која би - да је рођена у Америци - после Брижит Бардо била најславнија филмска плавуша, како о Неди бележи Раде Шербеџија? Какве су се све тајне, глумачке и животне, стекле у „Малој Неди“, чудесном бићу чија је баскрајна отвореност била један од њених ексклузивних талената? Чиме се уписала у историју филма, позоришта, телевизијских драма и серија, како су је видели и како и данас о њој мисле бројне колеге, редитељи, сарадници – питања су на која ова богато илустрована могографија, подељена на осам поглавља, покушава да понуди одговоре.
За приређивача ове обимне књиге, Аниту Панић, рад на Нединој каријери дугој пола века није био ни мало лак посао. После искуства са књигама посвећеним Петру Краљу („Краљ“) и Милени Дравић („Кључ снова“), овом трећа у низу брилијантних биографија Анита Панић се, како каже, одужује овим изузетним уметницима.
Неда Арнерић у филму "Време без рата"
© Фото : Из књиге "Чаробна меланхолија"
„Неду сам лично познавала тако да ми је било отворено поље у размишљању како да приступим великом броју биографских моментата који заслужују пажњу. Монографија има осам поглавља, у њима је заступљено Недино филмско стваралаштво, али по обиму и вредности подједнако важно и њено позоришно и телевизијско стваралаштво. Наиме, Неда је већ са 14, 15 година играла у Позоришту 'Бошко Буха', у Телевизији Београд у озбиљним драмским комадима и серијама, тако да је њена каријера као детета започела на сва три уметничка поља. Ипак, оно што је најважније за њену каријеру је филм. Први пут је стала пред камере са само 13 година у филму Пурише Ђорђевића, а већ са 15, 16 прилично је искусно играла у чувеном младалачком хиту 'Вишња на Ташмајдану'. И од тада се великом брзином развија њена каријера и то не само у бившој Југославији, већ и у иностранству“, подсећа Анита Панић.
Скромна, ужасавала се термина дива и звезда
Иако је по популарности и омиљености била југословенска Ширли Темпл, Неда је до краја живота остала веома скромна. О томе сведоче сећања многих колега, али и један сусрет са приређивачем ове књиге којој је - када јој је предложила рад на монографији – Неда рекла: “Мислиш ли да заслужујем тако лепу монографију, као што је твоја о Милени?“ Та скромност говори у прилог тврдњи да је управо Неда била последња која је разумевала колико је велика.
„Радећи на ове три биографске књиге схватила сам да што је уметник већи и што има већу биографију, то више сумња у себе, у то да ли је довољно добар. Таква је била Милена Дравић, таква је и Неда Арнерић. То је за мене било чудесно да неко ко је играо у Америци, Италији, Француској са најпознатијим редитељима и глумцима – а Неда је говорила четири језика и као веома млада глумица имала је сјајну међународну каријеру - да после много година изговара управо ту реченицу: да ли сам довољно вредна, да ли заслужујем… Она је и приватно била таква, приступачна, топла особа, ужасавала се те терминологије да је дива, да је велика звезда… У сусрету с њом осећате се као да је пред вама најбоља другарица из детињства. Важно је то рећи, јер то су људи који су добили пуно награда и признања у животу, а опет су остали присебни, нормални.“
Пријатељство важније од филмске славе
У свом сећању на Неду редитељ Милош Радивојевић бележи да су јој љубав и пријатељство били важнији од филмске славе. Он је и аутор синтагме „чаробна меланхолија“ која је послужила за наслов ове монографије.
Сећања колега на Неду Арнерић пуна су емоција, о њој се говори као о великом професионалцу, али и о томе да је била једна од оних звезда која није постављала никакве услове. Тако је портретишу многи, попут Милоша Радивојевића, Милана Јелића, Радета Шербеџије, Лордана Зафрановића, Дејана Караклајића, Миодрага Кривокапића…“
„Могу само да претпоставим какав је био њен живот који је пресечен у 13. години, како је изгледало када неко ко је девојчица, уместо да прескаче ластиш, одједном улази у свет одраслих, путује по свету, одлази на сетове и можда у неке хладне хотелске собе. Њој се живот из корена променио и такав ће бити до самога краја. То, претпостављам, оставља трајне ожиљке код свакога, а поготово код једне нежне, танане, сензуалне душе каква је била Недина. Миша Радивојевић дефинише је речју меланхолија, али иза тог меланхоличног израза стала је једна врло чврста личност, неко ко се изборио са сопственим професионалним животом, а истовремено остао свој.“
Од лепе, слатке мале до озбиљне драмске глумице
Анита Панић подсећа да је пут који је одабрала та девојчица био крајње неизвестан, јер нико не може унапред знати води ли он до звезда или до трња.
Неда Арнерић и Мето Јовановски у филму "Проклети смо Ирина"
© Фото : Из књиге "Чаробна меланхолија"
„Код Неде је било и једног и другог. Али је она, уз сву ту њену чаробну меланхолију била јака личност и успела је да се уздигне изнад тога да буде секс симбол и слично и да оствари две изузетне драмске улоге у филмовима Лордана Зафрановића. Кад се једном прилепи та етикета лепотице редитељи вам тешко дају другачије улоге и из другог фаха. Неда је чезнула да буде Антигона, да игра карактерне улоге, озбиљне драмске ликове. На крају је успела и остварила преко 40 драмских рола у позоришту и на филму. То „лепа слатка мала“ је тако остало иза Неде, успела је да своју каријеру уведе у оне токове које је желела да би је у зрелим годинама заиста сматрали озбиљном драмском уметницом.“