Оба канцелара желе да погурају тај процес јер је, како је Шолц рекао, региону потребна „јасна перспектива уласка у ЕУ“, као и да свако даље одлагање чини Западни Балкан рањивим и отвореним за утицај трећих страна. Може ли Немачка да „изгура“ што скорији пријем Балкана у ЕУ и коју цену би Србија морала да плати за то?
Главни покретач је рат у Украјини
Мирослав Стојановић, одличан познавалац политике Немачке и наш дугогодишњи дописник из те државе, за Спутњик каже да је Балкан тек због рата у Украјини постао нека врста приоритетне теме политичара Европске уније.
„Олаф Шолц је међу првима помињао идеју о такозваној брзој траци, односно, да ако неко брже вози може пре да дође до европских капија. Немачка може дакле ту идеју да форсира али не може много да учини јер о томе треба да се усагласи 27 држава ЕУ са различитим интересима,“ подсећа он.
Стојановић констатује да је битка за Балкан и интересне сфере у којима, како кажу у ЕУ, желе да сузбију „малигни утицај“ Русије и поготову економски Кине донекле за Унију тек сад открила значај овог региона.
„Међутим, да ли ће и колико Немачка утицати на проширење Уније зависи и од избора у Француској јер је Емануел Макрон, садашњи председник Француске, највећи противник ширења ЕУ,“ подсећа Стојановић.
Ту би, како каже, ствари могле да се донекле и измене јер је Француска до краја јуна председавајућа ЕУ и има намеру да организује Самит за Западни Балкан.
„Од тога ће доста зависити јер ако расположење буде за проширење ЕУ, можда ће мало Макрон омекшати став по овом питању. То значи да ако победи, онда има шансе да са Шолцом, јер без тандема Берлин –Париз у ЕУ не може ништа да се деси, и он промени став о проширењу ЕУ,“ објашњава Стојановић.
Макрон може да попусти
Стојановић додаје да и Макрон постаје свестан да ЕУ не може да се стабилизује тако брзо како је он то мислио да би почела да прима нове чланице.
„Што се нас тиче, с обзиром на однос са Русијом и са проблемима са Косовом, наш пут ка ЕУ и под неким убрзаним условима би вероватно био посут ексерима. Наш пут ка ЕУ ће вероватно потрајати мало дуже… “, верује наш саговорник, додајући да доста зависи и од времена у коме би се Шолцова замисао реализовала, и када би се и да ли би се уопште реализовала.
Наиме, иако је могући утицај Русије и конфликт у Украјини забринуо ЕУ и натерао је да размишља о проширењу, Стојановић ипак не мисли да је тај „страх“ довољан да се понови ситуација из маја 2004. године, када се десило највеће проширење ЕУ и када је примљено чак 10 држава Централне и Источне Европе (Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Чешка Република, Словачка, Мађарска и Словенија – и два медитеранска острва Кипар и Малта).
Овим је завршен дуги процес који је практично започео падом Берлинског зида и сломом комунизма у Источној Европи. Тадашње државе Централне и Источне Еевропе су као свој примарни циљ одредиле чланство у евроатлантским организацијама, паралелно са реформом свог друштвеног, политичког и економског система, што је и био предуслов за чланство у Европској унији и НАТО.
Тренутно, Албанија, Северна Македонија, Црна Гора и Србија имају статус земаља кандидата за чланство у ЕУ, потенцијални кандидати су БИХ и тзв. Косово.
Аустријски канцелар Карл Нехамер, сматра да је с обзиром на рат у Украјини, сада неопходно убедити скептике у ЕУ за проширење, јер је због“ геостратешких интереса ЕУ важно да се промени брзина, и да се покрену како би људима у овим земљама дали перспективу." Он је додао да јасно опредељење да Западни Балкан припада Европи сада мора да се спроведе у пракси.