КУЛТУРА

Зашто су обред пољупца и друга правила понашања у древној Русији изненађивали странце

Правила понашања, односно етикеција, у древна времена су била потпуно другачија него данас, али су чак и тада нека од њих била веома чудна, посебно странцима. Свака култура имала је и своја правила пристојног опхођења, а код старих Словена, односно у древној Русији, пољубац, руковање и наклон су имали посебну симболику.
Sputnik
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).

Обред пољупца којем су се чудили странци

Пољубац је од давнина означавао жељу за срећом и здрављем. То се, наравно, односи на ритуални пољубац, а не на онај који размењују заљубљени.
Корен руске речи поцелуй („цел“) означава благостање, целовитост. Због тога се пољупцем увек изражавало радовање гостима. У 17. веку је постојао обред пољупца који је био врло сложен и интересантан, а за странце врло чудан: подразумевао је да гости и домаћини прво размене поклоне, да потом попију вино, а да након тога гости љубе жену домаћина у уста.
Људи су се љубили и приликом сусрета и приликом растанка. Пољубац као поздрав је у суштини изражавао поштовање.
Ако је човек био поштован, високог статуса, други људи би му љубили руку, а понекад и ногу. Појединац на нижем социјалном ступњу повремено је љубио у раме човека који ужива већи углед у друштву, а као одговор је добијао пољубац у главу.
Дипломате су љубиле руке владару, при чему је то била посебна част која није била доступна свакоме. На пример, амбасадорима из нехришћанских земаља таква привилегија није била дозвољена. Пољубац током растанка је симболизовао међусобно опраштање грехова.

Руковање голим рукама – израз поверења

Данас руковање никоме није чудно. Људи се рукују приликом сусрета, када се упознају, као и када се опраштају.
Иллюстрация из книги "Сказки о русских богатырях"
У стара времена се говорило да додир (укључујући и додиривање руку током руковања) има велику моћ: може да излечи човека од болести, али и да му донесе невољу, па чак и да изазове сексуалну жудњу. Током 16. века, на пример, у Русији су се често играли народни плесови у којима нипошто није било дозвољено држање за руке, јер се веровало да то може да изазове „непотребно сладострашће“.
Постојала је и варијанта руковања која је симболизовала закључивање успешног посла или споразума. Сви облици руковања, укључујући и песничење током свадбеног обреда, подразумевали су да је рука покривена, односно у рукавицама. Тиме се, како се веровало, терао малер. Ипак, уколико је руковање било део етикеције, руке су биле откривене, чиме се изражавало међусобно поверење.

Наклон – „Дајем ти своју главу“

У стара времена људи су се много клањали. Како би поздравили познаника или изразили захвалност људи су изводили наклон главом. Кметови су упражњавали „велики обичај“, односно поклон до саме земље - пред богатим људима, духовницима.
Слика Николаја Јарошенка "Кмет у шуми"
Наклон до појаса се звао „мали обичај“ и изводио се пред онима који су једнаког социјалног статуса. Жене су се клањале мужевима и другим мушкарцима, а гости домаћинима када би улазили у њихов дом. Смисао наклона је био у што се глава повијањем измешта из осе тела и тиме се нуди на располагање другом човеку. Глава је означавала сам живот, па се наклоном наглашавао посебан статус онога коме је упућен.
Капе, шешири и мараме нису били пуки одевни предмети него су, такође, носили одређену симболику. Сваки ожењени кмет морао је увек да носи капу. Жена је такође била дужна да покрива главу. Мушкарци су скидали капе само у неколико случајева: у цркви, приликом сусрета с претпостављенима или припадницима племства. Жене нису скидале мараме. Ако би дама изашла на улицу с непокривеном главом и ако би је видео други мушкарац, то се сматрало преваром, а скидање мараме са женске главе је сматрано тешком увредом.

Ко је смео да седне уз цара

И данас у Русији постоји изрека која потиче из давнина „в ногах правды нет“ („у ногама нема истине“). Особе ниског порекла су стајале, док су племићи седели. Цар је био статичан и непомичан на свом трону, што је значило да је царска власт непроменљива и не може се пољуљати. Седење је било директно повезивано с успехом и срећом, због чега су гости увек срдачно дочекивани и нуђени храном за столом. Људи су пред дуга путовања имали обичај да мало поседе на путу.
Статус човека је одређиван и тиме колико је могао да се приближи особама вишег ранга. На пример, током царских гозби значајнији гости су седели ближе цару. Слични обичаји су владали и у кметовским срединама. Распоред седења за столом је био строго утврђен и није се смео нарушавати.
Није пољубац највећа опасност у доба пандемије, постоји нешто много горе
Коментар