СПОРТ

„Само Срета“ – геније из сенке који је жалио за Звездом и доживео „балкон“ после санкција /фото/

„Као и у Београду, и у Сплиту су ме звали само Срета“. Зоран Сретеновић, прослављени српски кошаркаш, преминуо је изненада у 58. години услед срчаног удара, оставивши иза себе велику заоставштину.
Sputnik
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).

Рођен 1964. године у Београду, кошарком је почео да се бави захваљујући Душку Вујошевићу који га је приметио на првенству Београда док је играо за основну школу „Карађорђе“.
Вујошевић, тада тренер млађих категорија КК Црвена звезда, убедио је Сретеновићеве родитеље да им син заигра за Звезду, и да се тако пребаци са фудбала на кошарку.
„Као клинац, тренирао сам у Раду, Вождовцу и Црвеној звезди. Био сам перспективан нападач, прво голгетер, а онда десна полутка, како се то тада звало. Обожавао сам Дулета Савића, био је мој идол“, говорио је Сретеновић.
Прошао је млађе категорије клуба са Малог Калемегдана, али је деби у професионалним водама направио у ОКК Београду 1984, док је за први тим Звезда први пут заиграо годину дана касније.
Шансу му је дао легендарни Ранко Жеравица, Срета је живео сан, играо је у дечачком клубу и колико је он био задовољан, толико је био и клуб – барем су му тако причали.
Ипак, плејмејкер висок 189 центиметара, суочио се са суровошћу професионалног спорта када му је нови тренер Владе Ђуровић саопштио да није у плановима клуба.
„Доласком Владе Ђуровића, на састанак на Калемегдан сам отишао опуштено јер сам био убеђен да остајем, а онда је он рекао да има доста играча на мојој позицији плеја, што сам доживео као крах, и не сећам се како сам се вратио кући, пољуљан и уздрман“, причао је Сретеновић.
Срета је доживео прво велико разочарање и оно ће га пратити до краја живота, Звезда ће му остатити рана која ћега пећи до краја живота.
Међутим, тада 22-годишњи плејмејкер није ни знао да му је Звезда, несвесно, учинила велику услугу и да ће због тог одласка постати један од најтрофејнијих европских кошаркаша тог времена.
Дрес Звезде заменио је дресом Југопластике из Сплита и за пет година освојио је седам трофеја – три европске и четири југословенске титуле.
„Божа Маљковић ме је позвао, добро ме је познавао јер је био помоћни тренер у Звезди, а и ја сам га поштовао као тренера, те се нисам двоумио да идем са њим. Направљена је екипа талената и искуства са истом филозофијом игре, што је довело до свих освојених трофеја. Сваки је на свој начин најдражи“, говорио је Сретеновић.
Био је део генерације коју су чинили Тони Кукоч, Дино Рађа, Зоран Савић, Душко Ивановић и многи други великана, а, баш као што је то описао један шпански новинар, био је геније из сенке тог тима.
„Способан да прочита све што се дешавало на паркету, у сваком тренутку је био у стању да пронађе савршен пâс и годинама је био вођа из сенке те екипе са огромним талентом, у режији изванредног тренера, Божидара Маљковића“, писао је шпански новинар у блогу „latdelbaloncesto“.
И заиста, Сретеновић је то везивно ткиво, како у Југопластици, тако и касније у репрезентацији Југославије са којом је освојио злато на Европским првенствима 1991. и 1995. године.
Имао би и веће успехе са националним тимом да није било санкција, али све се вратило 1995. године када је селекција Југославија освојила злато на шампионату Европе – првом великом такмичењу након санкција.
„Имам два злата са државним тимом, 1991. из Рима и 1995. из Атине. И једно разочарање – што због санкција нисмо могли одлуком политичара да играмо на Олимпијским играма у Барселони. Носили бисмо се у најмању руку равноправно с првим и најбољим дрим тимом. Тада смо имали култ репрезентације, била је мука ући међу 12, мада сам ја заслужио и 1989. да обучем плави дрес, али тешко је било померити појединце са својих места у тиму. У Риму сам имао велики учинак, а да није било рата, СФРЈ би владала светском кошарком до данас. У Атину 1995. сам отишао као искусан играч, с циљем да помогнем. Била је то наша експлозија после три године санкција, тешког живота, победа је донела много радости, а 100.000 људи нас је дочекало на балкону Градске скупштине. Био сам поносан када сам видео колико смо донели радости навијачима“, причао је Сретеновић.
Када је реч о клупској кошарци, напустио је Југопластику 1991. године и до краја каријере носио је дресове Бамберга, Антиба, Партизана, Боровице из Руме, Црвене звезде, Радничког са Црвеног крста, а патике о клине окачио је у Пољској као играч Острова.
У другом мандату у Звезди поново није имао срећу да подигне трофеј, јер се због финансија екипа распала до краја сезоне.
„Потом, 1995. – нови велики ударац, распадање Звездиног тима од почетка сезоне, ситуација у клубу је била доста лоша...“, с тугом је говорио Сретеновић.
Срета је био прави заговорник југословенске кошарке, говорио је да се на терену игра шах, није волео Америку и НБА, стално је истицао да је она изворна кошарка у Европи и да треба тога да се држимо, а не да „американизујемо“ нешто што не може да се американизује.
„Сада се размишља о томе да се играч не преоптерети и на замори, ономад се само радило. Више се тренирало, али квалитетно и циљано. Мислим да је сада велики проблем тај што се прескачу неки основни кораци, само да би се играч што пре оспособио за први тим. Одустали смо од наше школе кошарке, која је била позната и призната у свету. Имали смо нашу филозофију, технику, креацију и шут, сада је само шут остао, али се креација изгубила. Последњи Мохиканац те кошаркашке приче је Милош Теодосић, али и он спада у ред старијих играча, а да ли ће се појавити неко такав из млађих генерација, не знам. Ја сам старог кова, европску кошарку сматрам најбољом, никако НБА, а управо то прави одређене проблеме. Сви желе да играју као Амери, а некада се играо шах са противником, надигравало се, није све било у игри један на један.“
После играчке каријере бавио се тренерским послом, водио је Будућност, Игокеу, Војводину, а највећи траг оставио је у Пољској где је и освојио Куп са Гдањском 2011. године.
Последњих није био активан у тренерском послу, а последњи ангажман био му је 2015. године у Острову из Виелкоплоског.
Преминуо је 28. априла у 58. години услед срчаног удара.
Преминуо Зоран Сретеновић
Јокић је људска громада: Од прста у око – до загрљаја /видео/
Јокић ће зарадити као ниједан играч у историји НБА – али са ким ће играти?
Коментар