ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Сада су се околности промениле, али нешто од основних Задругиних принципа, приступа књизи, читању, култури одржавамо и данас и по сваку цену.
Овако уредник Српске књижевне задруге, писац и песник Драган Лакићевић, у години обележавања 130 година једне од најстаријих наших институција, илуструје основни задатак који стоји пред једном од најугледнијих кућа културе: та ватрица, запаљена крајем 19. века не сме, каже, да се угаси.
Традиција започета Стојаном Новаковићем и Чика Јовом Змајем
Гостујући поводом округлог јубилеја, Лакићевић за Спутњик открива колико је Задругина велика библиотека, њена дуга традиција на чијем прочељу стоје Стојан Новаковић и Јован Јовановић Змај (који је и аутор знака СКЗ) за данашње али и будуће уреднике – обавезујућа.
„ Од 130 година, ја уређујем само последњих 30, а оних 100 година и 600 књига Плавог кола и још десетине хиљада других књига, уређивали су други људи, вероватно најбољи које је Србија имала у епохама од последње деценије 19. па током 20. века“, каже Лакићевић.
Зато је главни задатак, додаје, да се те едиције, књиге и та искуства не изневере. Уверен је да у томе, упркос свему, успевају пре свега захваљујући великом броју сарадника – професора, књижевника, научника.
Задатак – слати књиге у народ
„Задруга се, као и остале установе културе из 19. века, још у оно време борила са околностима и с друштвом у којем је постојала. То је радила и Матица српска и Српска краљевска академија и друге установе, мало их је преживело све ове ратове и епохе. У том смислу СКЗ је одавно добила нацрт свога деловања. Њено је било да шири књигу на тај начин што ће је приређивати, одабирати и слати у народ. Тако је и измишљена та идеална структура чланова СКЗ.“
Још у оно доба, објашњава наш саговорник, члан Задруге је могао да постане свако ко је желео да учествује у издавању књига и тако формира своју кућну библиотеку.
„Многи људи који нису читали књиге, који чак нису били ни писмени, трговци, адвокати, учитељи, поштари, фотографи… поготово изван ондашње Србије, куповали су Задругине књиге, постајали њени чланови да би у својој кући направили библиотеку намењену деци и унучадима. Они су на тај начин мислили на будућност.“
Да је то истина сведочи велики број библиотека Задругиног Кола од 1. до 300. броја које су изашле до другог светског рата, а које су људи, одлазећи у емиграцију однели са собом, као највећу вредност.
„Књиге су однели као део отаџбине“, напомиње Лакићевић.
На питање какво је данас стање са претплатом и да ли је однос данашњег човека према Задрузи сличан оном који је имало њених првих пет хиљада претплатника, уредник у СКЗ-у објашњава да је тих првих пет хиљада људи веома тешко описати.
Краљ дао прилог у дукатима
„То је спадало у дух тога времена, људи су били жељни књиге и културе. Имали су велико поверење у професоре, књижевнике, научнике, што сада није случај. Већ одавно траје напад на САНУ као неко легло зла и лењости, а Задруга и САНУ су као нека велика и мала сестра. У оно време председника СКЗ, државног саветника Стојана Новаковића у аудијенцију је примио краљ Александар Обреновић. И народ је за то сазнао. А ако је неку установу примио краљ, народ је веровао и том краљу и тој установи. Краљ је дао прилог од три хиљаде дуката, за њим се повео и црногорски књаз Никола који је ослободио поштарине Задругине књиге и оне су доспеле тамо. Сад кад пошаљете књигу у Црну Гору, тешко да ће стићи чак и с адресом написаном латиницом. Пореметило се нешто и у пошти, и у људима, и у главама. Али то никако не значи да ми не радимо као да смо у 1892. години“, каже Драган Лакићевић.
На питање да ли Српска књижевна задруга, како је својевремено казао академик Бећковић и данас „ сиротињском гордошћу служи своју високу службу о сопственом трошку“ и да ли друштво препознаје њену важност и вредност, уредник у овој установи културе каже да се друштво стара пре свега о ономе што од њега зависи.
„Друштво се стара о оним институцијама које друштво питају шта треба да се ради, о онима у којима одлучују ко ће у Управни одбор или које књиге ће се штампати. Задруга је успела да готово у свему буде независна, чак и у време социјализма. Дешавало се да повремено управа буде смењена, долазио би неко са високих партијских функција да нареди да се поднесу оставке, али они који су долазили одмах су примали дух Задруге и радили у њеном стилу. Тако су све управе СКЗ у доба социјализма оствариле неке драгоцене ствари, поготово на пројектима из историје и из историје књижевности.
Плаво Коло као печат вредности
Да је једно од највећих признања у нашој култури књига објављена у Плавом колу СКЗ, знају сви, каже Лакићевић. То је једна врста књижевног канона, сведочанство да оно што је између Задругиних корица – вреди.
„У разговорима са Љубом Јандрићем Андрић је испричао како је 1924. године, кад су његове прве приповетке објављене у Колу СКЗ, тада то било теже него ући у царство небеско. Они који објаве књигу у Колу, добијају печат квалитета и знају да су тек тада потврђени као научници, иако су пре тога били професори или академици. Велики је то знак Плавог кола и печата Чика Јове Змаја. То знају и они који не воле Задругу и њену традицију. Али, и они су добродошли, само нека напишу на српском језику нешто што је вредно и биће у том Колу. Важно је само да је књига на српском језику.“
У савременом становању није предвиђена полица за књиге
Уредник Лакићевић уверен је да ће Задруга опстати и трајати, иако су тиражи књига свуда у свету смањени.
„Данас велики број људи не чита, мало се има времена за то. У савременом становању није предвиђена полица за књиге, као некада. Али та човекова потреба за поезијом, за мудрошћу, за знањем, које је предочено на хартији која се може отворити и читати свуда у сваком тренутку, верујем да не може пропасти. Та потреба траје од најстаријих времена“, уверен је Драган Лакићевић, као што је уверен и у то да дизајн Задругиних књига тешко може бити превазиђен:
„Те књиге су нека гарантија да имате нешто вредно, најбоље, али – и у најлепшој опреми. Мислим да ниједан модерни дизајнер неће достићи ону плаву корицу да црном бордуром, са црвено обојеним књижним блоком и црвеном траком у књизи.“