ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Ова необична прича о жени која је, приморана да се одбрани од насилног мужа, одлучила да правду узме у своје руке, пре неколико вечери награђена је дуготрајним аплаузом после премијере одигране на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта.
Хасанагиница није успела да се избори
За глумицу Вању Ејдус реч је о једној у низу улога у којима је играла жену која из различитих разлога трпи насиље у мушком свету: од Хасанагинице и Антигоне до Алексије Рајчић.
„Да, често играм неке жене које не могу да се уклопе у друштво и мушки свет. Жена у мушком свету заправо је вечна тема, с тим што Хасанагиница не успе уопште да се избори, Антигона уради оно што је замислила и на крају умре, а код Алексије постоји мотив смрти, јер она не може ни до тога да дође: она одлази у затвор као у коначно ослобођење, али чак јој је и смрт укинута као вечна жудња за бегом“, каже Вања Ејдус.
„Затворенице“ као инспирација
Говорећи о главној јунакињи комада „Успаванка за Алексију Рајчић“ она подсећа да је реч о лику из маште писца Ђорђа Косића а који је инспирисан књигом „Затворенице“ Милутина А. Поповића написаном у 19. веку.
Успаванка за Алексију Рајић
© Фото : Marijana Jankovic, уступљено Спутњику
„То је књига у којој је неко анониман у 19. веку скупљао исказе затвореница и њихових злочина. Та књига у којој сазнајемо о судбини жена и о њиховом положају у друштву тога доба, веома је важан документ и о друштву и о односу према женама. Ђорђе Косић је инспирисан њоме направио микс разних прича, па је и Алексија Рајчић један микс жена из те књиге. Она може бити било ко, дакле није историјски већ измишљени лик који намерно има незапамтљиво име и презиме зато што је име небитно. То могу бити ја, можете бити ви, било која жена која се нашла у ситуацији трпљења.“
Оно што се појављује кроз цео комад, додаје глумица, јесте мотив чекања.
„Бабе, мајке, сестре, чекале су бољитак, срећу, дете, крај свог века, свог човека, и смрт… Све жене чекају, у круг чекају, а заправо трпе мушки род и жртве су тога. Алексија Рајчић је неко за кога не знам да ли је херој или антихерој, али јесте неко ко је прекинуо низ тако што убија свога мужа и насиљем прекида тај ланац.“
Ако Миа Фароу није успела, како ће обична жена
На питање да ли се од краја 19. века променила о судбина жена будући да насиље над њима није престало, Ејдус одговара да постоје конкретни докази који говоре да је до промене ипак дошло.
„Мислим да тада у закону није ни постојала реч `силовање`, али данас постоји. У предговору књиге „Затворенице“ постоји реченица –питање која гласи `да ли су жене које су убијале начиниле корак ка женама које гласају`. Ово јесте нека врста пута ка еманципацији жена, али то није одведено до краја. Жене су често угрожене економски, социјално, друштвено и немају коме да се обрате, некоме ко ће им поверовати. Због тога морају да трпе. На Нетфликсу постоји документарац о Вудију Алену и Мији Фароу, чувеним холивудским глумцима, у коме је Миа Фароу изнела доказе, чак и снимке, о томе како је Вуди Ален силовао њихово друго усвојено дете. Ми то гледамо на ТВ, на Нетфликсу, у 21. веку, и гледамо да Миа Фароу није успела ништа, јер је њен супруг просто био моћнији. И шта после тог филма да се каже, коме да се обрати једна обична жена кад славна глумица није могла то да победи?“
Успаванка за Алексију Рајић
© Фото : Marijana Jankovic, Уступљено Спутњику / ус
Као посебна вредност представе „Успаванка за Алексију Рајчић“ већ је истакнуто да не само што се бави темом која није често третирана у позоришту, него се њоме бави – на уметнички начин. Вања Ејдус каже да је овде реч о једној уметничкој реконструкцији злочина изведеној пажљиво бираним средствима.
„За разлику од неких представа на сличну тему које су углавном некакав документаристички приказ, наша представа једна је врста уметничке реконструкције. Овај текст који није ни реалистичан ни документаран, написан је у стиху, поетичан је, емотиван, ироничан. Мени се и допао због те комбинације ироније и емотивности. Овде поред риме постоји и музика, она је важан део представе што вуче на помисао да је реч и о музичком комаду. Отуда и шест певача на сцени који равноправно са глумцима деле ову причу. Никад до сад нисам учествовала у сличној представи нити сам гледала нешто слично.“
Позната глумица истиче да је њен задатак био да допринесе истинитости и интимности ове приче.
Истина као део интимног спектакла
„Истина и интимност, то је оно што сам хтела да дам. Делује лако кад дођеш до тог решења, помислиш `како се тога нисам сетила, колико је ово једноставно`, али да би дошао дотле мораш да прочистиш све вишкове, све покушаје спољних средстава. Недавно смо се сложили да је ово у жанровском смислу некакав интимни спектакл зато што спроводим тај лик врло интимно, сведеним, минималистичким средствима, а око мене се на неки начин дешава спектакл.“
Глумица открива да је у њеном послу најважније испричати причу на начин који је позоришно узбудљив.
„Ми не знамо шта ће та прича пробудити у гледаоцу, то је потпуно индивидуално. Не мислим да позориште може да мења свет, али верујем да може да утиче на појединце на различите начине: неко може да се запита нешто о себи, неко о друштву, неко може да се на неки начин пробуди, потакне, расплаче… Било која врста катарзе чак и ако се деси само у једном гледаоцу у сали – већ је довољно.“