Најмоћнији човек на свету: Зашто је Илон Маск купио „Твитер“, и ко „контролише оно што људи мисле“?

И, као по команди свог бившег шефа, актуелни председник САД Џо Бајден основао је орвеловско Министарство истине које се званично зове Борд за управљање дезинформацијама и, сасвим пригодно, делује у оквиру америчког Министарства за унутрашњу безбедност. На његово чело постављена је Нина Јанковиц, која је претходно саветовала пучистичке власти у Кијеву и руководила програмима демократске помоћи у Русији и Белорусији. Тако се, наиме, њиховим орвеловским речником описује рад на подстицању обојених револуција.Обојена револуција сада се, изгледа, враћа кући, у њеној надлежности биће и оно што напишемо на „Твитеру“...

Елон Маск је, елем, купио „Твитер“ тек када су његови дотадашњи власници остали без свих законских основа за одбијање великодушне понуде која је за чак 38 одсто била већа од вредности акција компаније пре него што је Маск почео да је купује. Интересантна околност, с обзиром на то да би примарни посао тих дотадашњих власника „Твитера“ требало да буде управо зарађивање новца, а њихова зарада на овом послу с Маском је огромна.

Или је њихов главни циљ, заправо, контрола над „Твитером“ као – оцењује портал „Политико“ – „убедљиво најважнијом платформом (...) за политичку и медијску класу“? Уосталом, како је својевремено неопрезно открила звезда медијско-политичке мејнстрим класе у САД, коментаторка МСНБЦ-а Мика Бжежински, „то је наш посао – да контролишемо оно што људи мисле“.

Иако је Бжежински накнадно покушала да се оправда како није баш тако мислила, ово је заправо било поприлично важно признање, имајући у виду да су највећи акционари њеног МСНБЦ-а истовремено и највећи акционари ЦНН-а, и „Фокса“, и „Вол стрит џорнала“, и „УСА тудеја“, и „Њујорк тајмса“ и читавог низа других информативних кућа главног тока, по подацима Универзитета Харвард и његовог Индекса власништва над медијима у САД.

А то су исти они који су досад имали и контролни удео у „Твитеру“, и који су Маска покушали да спрече у куповини ове компаније: инвестициони фондови „Блекрок“, „Вангард“ и „Стејт стрит“. Њихова укупна вредност, према ЦНН-овом податку од пре годину и по дана, износи преко 15 хиљада милијарди долара – током прошле године превазишла је и цифру од 20 билиона – што је еквивалент три четвртине укупне америчке економије. Ови финансијски монструми истовремено су и највећи акционари у невероватних 88 одсто компанија са америчког берзанског индекса С&П 500.

Тако да можда ипак није сасвим случајно ни што је баш сада основан споменути Борд за управљање дезинформацијама у Министарству за унутрашњу безбедност САД; и што је, такође баш ових дана, Комисија за једнаке могућности у запошљавању покренула федералну истрагу због наводне дискриминације у „Теслиним“ фабрикама Илона Маска. А „Дејли мејл“ најављује и истрагу америчке Комисије за хартије од вредности због могућих неправилности приликом куповине акција у „Твитеру“...

Сам Маск пак тврди да му у овом послу „економски аспект уопште није битан“ јер је „јавна платформа, којој се максимално верује и која је отворена за све, екстремно важна за будућност цивилизације“.

А опет, пре него што без резерве поверујемо у сасвим племените намере новог власника „Твитера“, вреди подсетити и да је „Блумберг“ својевремено писао како је пре двадесетак година, при почетку своје каријере, Маск блиско сарађивао са Мајком Грифином „који је радио за Ин-Кју-Тел, огранак Централне обавештајне агенције за улагања у компаније у развоју“.

Ко је Илон Маск, и с којом је намером купио „Твитер“? Зашто је том приликом ушао у сукоб с власницима америчке економије? И шта све ово значи за будућност демократије у западном свету?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили публициста Марко Танасковић и политиколог Александар Павић.

Објашњавајући зашто је Маск уложио чак шестину свог укупног богатства, око 44 милијарде долара, у куповину „Твитера“, упркос процени коју преноси портал „Политико“ да „то вероватно неће бити профитабилна инвестиција... Маск ће својим банкарима исплаћивати око 1 милијарду долара годишње за ову инвестицију; није изгледно да ће новац из овог посла икада заиста потећи у његове џепове“, Александар Павић напомиње да су нас догађаји у последњих неколико година „научили да ништа није онако као што изгледа“. Али, указује, „Маскова куповина 'Твитера' уплашила је министарку истине Нину Јанковиц која се сад пита шта ће се десити ако се дозволи фундаменталистима који се залажу за слободу говора да овладају јавним простором... Маск сад, као Доналд Трамп 2016, изгледа као аутсајдер који се појавио и пореметио све, и приметан је велики ентузијазам код многих његових присталица. И сада се очекује да ће један милијардер да буде спасилац слободе говора у Америци, премда је велико питање да ли један милијардер уопште може да буде независан од структура које могу да га униште. Уосталом, Масково будуће поступање јасно ће показати шта је у питању.“

У прилог могућности да Маск заправо има улогу тројанског коња иде и чињеница на коју указује Александар Павић, да „без америчког обавештајног апарата и војно-индустријског комплекса ни Силицијумска долина“ – седиште ИТ индустрије – „не би била то што јесте. То се односи на 'Твитер' као и на 'Фејсбук', 'Гугл', 'Мајкрософт'... А не сме се изгубити из вида ни да је Маск, својим 'Старлинком', у Украјини директно помогао рату против Русије.“

„Лос Анђелес тајмс“ сабрао је 2015. да је Маскова „растућа империја потпомогнута с 4,9 милијарди долара владиних субвенција“, приде му је и „НАСА својевремено помогла уговором вредним милијарду долара у моменту у коме му је претио банкрот, и зато је заиста тешко поверовати да тада нису настале некакве обавезе према овим структурама и да он има потпуну слободу да ради шта хоће“, додаје Марко Танасковић.

И док тек остаје да се види какав ће утицај Маскова куповина „Твитера“ имати на слободу изражавања на Западу, његово преузимање ове компаније скренуло је пажњу на њене дотадашње власнике и њихову моћ над читавом економијом Запада. „Велика тројка“ инвестиционих фондова - „Блекрок“, „Вангард“ и „Стејт стрит“ – највећи су акционари у „Џенерал електрику“, „Форду“, „Кока-коли“, „Волмарту“, „Амазону“, „Алфабету“ који је власник „Гугла“, „Мајкрософту“, „Мети“ – „Фејсбуку“, „Волт Дизнију“, „Фајзеру“..., а уз то су и власници највећег удела акција у практично свим мејнстрим медијима у САД.

„Практично све највредније компаније су њихове. Они су ти који стварно владају, практично, из сенке, а личности које видимо – како политичари тако и најпозантији милијардери – само су јавно лице тог система. Вероватно никада нећемо ни сазнати ко су људи који су стварни власници свега тога,“ опомиње Марко Танасковић.

„То је хоботница која контролише читаву западну економију, а истовремено, власништвом над медијима и друштвеним мрежама, остварује и контролу наратива. Крајем 19. и почетком 20. века у Америци су, на основу Шермановог акта, монополи разбијани. Тога више нема ни у траговима. И зато је сад, с разлогом или не, и подигнута оволика узбуна око Маскове куповине 'Твитера', која би монопол над креирањем допуштеног наратива могла да наруши. Да ли ће се то и догодити, тек ћемо видети, али у овом тренутку то је једина алтернатива која се на Западу уопште и нуди,“ закључује Александар Павић.