Мир је трагање за Богом и собом у временима непрестаних ратова

Овако позоришни редитељ Борис Лијешевић објашњава савременост и актуелност Толстојевог ремек-дела „Рат и мир“ које већ месец дана прилагођава и поставља на позоришну сцену. Премијера чувене саге „о трагању за смислом, правим животом и покушајем да се одговори на питање зашто живимо“, планирана је за 30. мај. Биће то тек друга позоришна верзија једног од најбољих светских романа постављена на нашим театарским сценама.

„Мислим да су многе ствари актуелне и савремене, без обзира на то што нас од писца и његовог романа дели много времена. Толстој као да пише о свему, о смислу живота, али и о смислу историје и човекове позиције у њој. Оно о чему пише није само рат у смислу сукоба војски, нити је мир само оно што настаје када војске потпишу примирје. Мислим да поред глобалног рата и мира писац сагледава та два принципа и на другом плану, унутрашњем, интимном. Мир није нешто што потпишу два цара него је нешто чему сваки Толстојев јунак и сваки човек тежи. То је оно кад се Кнез Андреј на аустерличком пољу загледа у небо па осети мир и запита се: `Боже, како раније нисам то осетио, не бих морао оволико да јурим`. Таквом миру тежи сваки човек, а не види га управо од рата који води сам са собом, са другима, са околином, са породицом, друштвом…“

Да су рат и мир принципи на којима почива и човечанство и човеков живот потврђује руски писац који сугерише да човек ратује сам са собом да би стекао мир, сматра Лијешевић.

Зато, каже, и воли изазов који доноси рад на оваквим текстовима, а то је трагање за начинима да их што боље прилагоди позоришту.

„Волим кад нешто тако грандиозно покушам да сведем на суштину. Већ три, четири године планирам да поставим ово дело у Народном позоришту. Толстојев `Рат и мир` има преко шест стотина јунака, а сам роман има неку драматургију левка, све се више сужава да би се свео на сами центар приче, а то је љубавни троугао између Наташе Ростове, Андреја Болконског и Пјера Безухова. Ко год то радио и како год радили, свака се инсценација мора некако сузити до те централне тачке“, објашњава редитељ.

На питање да ли је као редитељ ближи кнезу Болконском или Безухову, Лијешевић прецизира да они у роману нису антагонисти, већ најбољи пријатељи. То је, сматра, можда чак и једино право пријатељство.

„Њих двојица су различити, један је војник и дете високе аристократије, други је копиле, ванбрачни син који је управо због тога неоптерећен традицијом, породицом, наслеђем и може лакше и да воли и да посматра свет. Безухов ће преживети, његова љубав ће се изборити због тог отвореног погледа на свет, друштво, љубав, због те растерећености, јер није био жртва породичних амбиција као кнез Андреј.“

Објашњавајући како ће за потребе позоришне представе решити сцене из Бородинске битке будући да захтевају масовност, а театар нема могућности које има филм, Лијешевић каже да ће се и овде, као и до сада, водити начелом једноставности и комуникације са гледаоцем.

„Водићу се тиме да нисмо у биоскопу. Нисмо на филму у којем морамо све показати, него у позоришту где знак може да игра уместо целине. Волим да на такав начин сарађујем са гледаоцем и да се уздам у његову имагинацију. Јер, кад гледалац укључи имагинацију, онда све постаје могуће. Овде један звук бомбе може да нам донесе Бородинску битку, један гест, један знак. Гледао сам неке значајне представе где је рат само у позадини, а гледао сам и Бондарчуков филм где су те сцене спектакуларне. Али ја нисам редитељ таквих спектакала нити ме занима да постављам неке битке, нити знам то да радим. Мене занима да испричам причу о судбинама људи и то тако да се сви заједно са њима запитамо то што се они питају.“

Као неко ко за себе каже да има утисак да кроз цео његов живот иду неки ратови – од војних интервенција до ратова мишљења, Лијешевић верује да и другима неће бити тешко да се идентификују са овом причом.

„Ово је једна генерација која одраста у рату, формира се у рату и која пролази кроз најдубље иницијације баш због тога рата. Имам осећај да живот моје генерације стално прате ратови. Имао сам 14 година кад је кренуо рат и ја од тад имам осећај као да се никад није завршио. И што сам старији све више увиђам последице тог одрастања. Због тога мој рад у позоришту и јесте нека врста мог трагања за миром, али и трагања за одговорима шта је љубав, шта је смрт. Толстој пише о смрти као да ју је доживео и вратио се. Тако дубоко сагледава живот и човекову потребу да воли. И то није љубав према једном човеку него она која постаје угао и перспектива из које се посматра живот. Сваки Толстојев лик жели да живи, ту све пршти од живота. Свакоме је покретач нека непатворена исконска и сирова жеља за животом, и кад се жени, и кад се разводи, и кад иде у рат. А то све од нас тражи снажну представу, снажне извајане сцене, прецизно обликоване, са пуно страсти и љубави, са пуно различитих стремљења. Тражи да свака сцена покуша да дохвати и додирне вечност.“