Овако писац и лекар Горан Милашиновић за Спутњик коментарише почетак снимања дуго најављиваног филма Драгана Бјелогрлића „Ланчана реакција“, чији је сценарио рађен по Милашиновићевом награђиваном роману „Случај Винча“. Роман је инспирисан акцидентом који се у нашем најугледнијем научном институту догодио давне 1958. године када су озрачени научници постали први пацијенти у свету којима је пресађена коштана срж.
Милашиновићева прича у којој су имена француских лекара аутентична, ода је хуманости људима који су, ризикујући животе, донирали коштану срж и спасили животе.
© Фото : АЛЕКСАНДАР ЛЕВАЈКОВИЋ
Роман „Случај Винча“ чију је тему писац Милашиновић „извукао“ из вишедеценијског мрака почиње акцидентом и прати судбине људи који су озрачени и без много добрих изгледа доспели у париску болницу у којој им лекари и непознати житељи Париза спасавају животе. Поред тога што је потресно и готово документарно сведочанство, Милашиновићев роман је истовремено споменик од речи подигнут хуманости и у сету ретко виђеној људскости.
„Веома сам срећан што је почело снимање филма, биће посебно занимљиво посматрати каква ће бити рецепција публике на тај текст. Кад смо први пут разговарали о могућности да се сними филм, пре пет- шест гдина, Драган Бјелогрлић и ја смо на исти начин разумели тај догађај. И без обзира на то што ће филм донети и неке друге углове она суштинска мисао из романа ми се чини да ће остати, а то је мисао о хуманости француских грађана који су поклонили коштану срж нашим научницима погођеним радијационом болешћу те давне 1958. године. А нажалост све је поново актуелно у ово наше несрећно време када се опет ствара тај зид Исток – Запад, када се поново делимо у целом свету и када несрећа ступа на сцену“, каже Горан Милашиновић.
© Фото : АЛЕКСАНДАР ЛЕВАЈКОВИЋ
Разлози који су мотивисали настанак књиге поред хуманости били су и стручне природе: овог угледног лекара занимала је и прва трансплантација коштане сржи изведена у свету. Питамо га да ли ће то бити окосница и филмске приче чији је косценариста, или ће једнако важна бити и стара спекулација да је у Винчи заправо прављена атомска бомба.
„Сценарио је мењан шест, седам пута до сад, ми заправо последњу верзију још увек радимо. Прича ће имати све те димензије: димензију хуманости која је за мене најважнија и пресудна, димензију медицине, то је та прва трансплантација коштане сржи изведена у свету. Такође, прича ће имати и спекулацију да је могуће да је држава у то време у Винчи правила атомску бомбу, иако конкретне везе између акцидента и прављена атомске бомбе није било. Неких планова је било, и данас постоје неки трагови да се о томе размишљало у Југославији, а Винча је била једини институт који је могао то да направи.“
© Фото : АЛЕКСАНДАР ЛЕВАЈКОВИЋ
Ипак, разлоге због којих је цео овај случај дуго био обавијен велом тајне, Милашиновић не види у брисању трагова о покушају стварања атомске бомбе.
„То зашто је неким велом тајне био обавијен цео тај догађај чини ми се да је мање питање атомске бомбе а много више тога што је Југославија тада желела да се представи у најбољем могућем светлу и никако није хтела да призна да јој се догодио акцидент у водећем и престижном научном нуклеарном институту. И да је ту могуће реч о некој људској грешци.“
Иако поређења акцидента у Винчи са Чернобиљем сматра претераним и прејаким, сматра да је ова прича веома опомињућа, нарочито у драматичним временима попут овог данас.
„Верујем да свако приказивање људске несреће која је узрокована неком врстом технологије – а овде је реч о последњој, највећој технологији везаној за нуклеарну енергију – јесте веома упозоравајуће. Колико год силно хрлимо ка погресу, овладавању технологијама, то нас истовремено и угрожава будући да те технологије производе и врло опасне последице, опасне болести. То је увек важно показати, поготово у данашње време где смо суочени са огромним страдањем. Ми смо то имали у прошлости, сад се поново догађа и приказивање таквој једног филма или бављење таквим текстом који говоре о угрожености људских живота када се бавимо високом технологијом јесу значајни за ово време.
Говорећи о глумачкој подели Милашиновић каже да на њу није утицао, али да је оним то је видео – веома задовољан.
„Имао сам прилику, будући да сам све време сарађивао са Бјелогрлићем, да видим његов избор. Важно је рећи да је филм француско-српска копродукција и да ће бити доминантно француски, већина глумаца су Французи , као и у књизи. Они ће говорити на француском језику и мислим да ће титл бити више од 50 посто француски. То је више француско- српски него српско-француски филм. Када је о подели реч, мислим да су то све веома добри избори. Главни глумац који игра доктора Матеа ми се чини иделаним за то, као и Раша Буквић који је водећи глумац са наше стране. Имао сам прилику и разговарао сам са глумцима, и нашим и француским. Они су јако добро разумели ове личности и смисао целе приче тако да верујем да ће донети оно што смо ми желели. Моји савети су били унеколико посредни зато што сам им говорио о ономе шта сам ја имао на уму док сам писао роман. То не значи да је све то ушло у сценарио и да то и редитељ има на уму. Веровао сам да ће им прича о томе шта сам ја имао на уму помоћи у неком слоју у којем финализују своју улогу.“
Милашиновић полаже велике наде и у редитељско искуство Драгана Бјелогрлића.
„Верујем у естетику Драгана Бјелогрлића, последњим филмовима показао је да има оригиналну и јако добро прихваћену естетику. Али за разлику од његових претходних филмова који се тичу само Србије, нас овде, оно је филм који доноси интернационалну тему коју ће, верујем, велики број људи у свету разумети. Мислим да је у том смислу ово и за њега један мали искорак.“