Помирење са Скопљем ударац свима који би да дробе СПЦ - то није крај геополитичких мешетарења

Патријарх српски Порфирије је добро рекао да се десило чудо – после 55 година СПЦ ће поново имати службу на целом свом канонском подрчју и то је величанствен догађај, истиче др Јањић. Признајући да је и сам био изненађен вешћу коју је на Ђурђевдан најавио епископ Фотије, каже да је ово само први корак у процесу помирења из ког ће исходити многи други.

Ствари су кренуле у добром правцу, а на нашој цркви је да вуче даље потезе, слаже се и др Ковић, додајући да ипак не би требало да се опуштамо јер постоји још много критичних кривина на том путу.

Објашњавајући зашто су бојазни оправдане, др Јањић констатује да је Цариград, кад је постало извесно да ће доћи до превазилажења раскола између Београда и Скопља, панично реаговао с намером да покаже неки свој ексклузивизам – да је он тај који решава кључна питања у православном свету, па и онда кад је то супротно канонима.

„Цариградска патријаршија и патријарх Вартоломеј су у ствари хтели да омету овај разговор. Срећом, није остало при томе, а сигуран сам да та одлука не би могла да заживи јер је супротна канонима и да би већина православних цркава била против тога. А ово јесте корак који води чистом канонском поретку који ће бити верификован од свих осталих канонских цркава. Очекујем да ће бити неких подметања, да ли од Цариградске патријаршије или неких других. Видело се то и по коментарима по грчкој штампи. Они тумаче да је цариградски патријарх извео неки шах мат да спречи канонско јединство Београда и Скопља јер и ту виде тобоже уплив Москве“, каже овај верски аналитичар.

Он подсећа да ово није прво мешање патријарха Вартоломеја у јурисдикцију других цркава, наводећи пример отимања епархија РПЦ у Естонији, као и признање две обједињене расколничке организације у Украјини за канонске.

Јањић сматра да се иза овога крије намера да се, како каже, пуцањем у духовне везе створи подлога за нека друга политичка и геополитичка мешетарења у доминантно православном делу света. Ковић, међутим, напомиње да цариградски патријарх јесте у тешком положају и да је у егзистенцијалном смислу зависан од САД, али да треба да постави себи питање хоће ли да буде православни вођа или средство НАТО пакта у походу на православни свет.

На питање да ли је договор Београда и Скопља ударац за оне у Црној Гори који и даље сањају о томосу из Цариграда за невладину организацију звану Црногорска православна црква, Ковић оцењује да су неки у Подгорици то свакако доживели као озбиљан ударац. Додаје ипак да су сада у власт ушли неки од главних промотера стварања ЦПЦ као што је шеф дипломатије Ранко Кривокапић, који се недавно срео и са украјинским колегом Дмитријом Кулебом.

Матрица у Црној Гори и Украјини је, каже Јањић, невероватно слична – све је то у вези, све под заједничким кровом новог геополитичког позиционирања у свету и стварања нове политичке, а самим тим и духовне мапе света.

У том контексту саговорници Спутњика виде и спекулације да би, по сугестији патријарха Вартоломеја са Свете Горе могли бити протерани руски монаси, на шта су ове недеље упозорили из Московске патријаршије.

Ковић указује да су се кроз историју и на Светој Гори више пута догађали сукоби који се могу назвати националистичким, те да је било и туча међу калуђерима.

„ Ако ћемо судити по историји, није искључено да се и сада тако нешто деси. Али то би заиста било превише. И онај ко доноси такве одлуке мора да се запита како ће га историја запамтити“, наводи историчар.

Стиче се утисак, ироничан је Јањић, да су руски монаси и патријарх РПЦ Кирил, за ког неки траже санкције, опаснији од оружја.

О „опасности“ православља говорили су, каже, Збигњев Бжежински, Тургут Озал, Карл Билт и недавно пензионисани амерички генерал Бен Хоџис, који је рекао да је СПЦ главна препрека за довршетак послова на Балкану.

„Нема црква пушке, топове, митраљезе, али има јако духовно оружје. Кад они тако кажу кроз њих проговара онај ко се боји крста. Шта им смета православље кад проповеда љубав? Свети апостол Павле каже – сви смо исти, црква не прави поделе, она повезује народе на темељним вредностима – а то су истина, правда, љубав. Ако некоме смета истина значи да је за мржњу, ако му смета правда - значи да је за неправду. Тако да се они сами легитимишу“, закључује др Јањић.