Ово је тек почетак: После Југославије и СССР „благодет“ бонова и тачкица осетиће и Европска унија

Грађанима следују бонови у вредности од пет, 20 и 30 евра. Право на ту врсту подршке имаће приближно осам милиона Француза. Идеју о подели ваучера за храну домаћинствима са средњим и ниским примањима предложио је француски председник Емануел Макрон још пре председничких избора, а градоначелници појединих градова су, не чекајући уредбу владе у Паризу, сами увели бонове за храну.

Извесно је да се после пандемијске кризе на коју се надовезала украјинска скоро не може очекивати стабилизација ситуације. Међународна организација рада је ових дана најавила да ће на крају другог квартала у свету бити 123 милиона радних места мање него уочи почетка пандемије.

Висока инфлација, посебно изазвана ценом енергената и хране, која ће довести до скупљег задуживања и пада производње, већ је, дакле, произвела ефекат живота на „тачкице“.

Није то, међутим, непознаница ни нама ни другима. У ратним и поратним временима и у временима кризе када нема довољно робе на тржишту, расподела се рационисала уз помоћ бонова.

После Другог светског рата у Југославији се добијала роба на такозване тачкице, бонове различитих боја за различиту „класну“ припадност, односно за различит степен немања у општем поратном сиромаштву. Било је и оних који их по процени власти нису заслужили. Који јесу добијали су их сваког месеца и људи су стрпљиво у редовима чекали за своје следовање уља, брашна, сапуна, конзерви са чувеним Трумановим јајима у праху, за штоф, ципеле.

Енергетска криза седамдестих, такозвани први нафтни шок, довео је до несташице бензина. Редови за говориво у Америци били су општа појава и чак били одштампани бонови у те сврхе. Немачка, Велика Британија и Швајцарска су ограничиле летење и забраниле коришћење возила недељом.

У Југославији су 1982. уведени бонови за бензин, а наредне године и за уље, прашак за веш, кафу… За време санкција којима је Србија била изложена у деведесетим годинама прошлог века била је приморана да у појединим моментима издаје бонове за хлеб, уље, бензин, со, шећер, детерџент.

После распада СССР-а, 1991. у Русији су уведени талони за основне животне намирнице - шећер, житарице, месо, дуван, путер, уље, сапун, чак и вотку.

У актуелној кризи која високим ценама посебно погађа тржиште хране зато не треба да чуди овакав потез Француза, колико год изгледао невероватно.

Удобна позиција Запада који је 365 дана у години имао могућност да набавља све што пожели од намирница широм света по повољним ценама и одржава стандард свог становништва сада се, како напомиње, страховито променила.

Он не спори да уколико гледамо однос понуде и тражње, у свету и даље има свега, али земље због психозе рата и потенцијалних несташица гледају да купе и оно што им у овом тренутку не треба да би ојачале резерве и обезбедиле се за неки наредни период.

„Што се тиче хране долази до значајног дисбаланса који ће у наредном периоду бити све већи и већи и то је проблем који Европа не може да реши у овом тренутку зато што је прошло време јефтиних пољопривредних производа. То је последица два фактора – бродски превоз је у међувремену поскупео још пре две године са пандемијом и сада то само ескалира, уз актуелну кризу која тера на прављење залиха. Вероватно ће бити довољно хране само је питање по којој цени", каже наш саговорник.

Он, при том, напомиње да раст цена никада у истој мери не прати и раст плата, а на питање чека ли и друге европске земље живот на „тачкице“, он каже да то зависи од тога на шта се која земља у протеклом периоду оријентисала.

Савић истиче да су примарни произвођачи увек у најгорој позицији када економија добро функционише. Када се, међутим, глобална економија избаци из равнотеже, управо они имају најмање проблема и могу да снабдевају домаће тржиште.

Иако сматра да Србија не треба да страхује и да ће бити довољно хране, само је питање по којој цени, ово је, каже, управо она ситуацију на коју је један број економиста упозоравао када је продат Пољопривредни комбинат Београд, Ал Дахри из Уједињених Арапских Емирата. Мора се увек мислити на прехрамбену сигурност својих грађана, јер у проблематичним временима странац сигурно храну неће продати на нашем тржишту него у сопственој земљи или онима који могу скупо да плате, објашњава Савић.

На питање у којој мери ће државе ЕУ већ исцрпљене помагањем привреди и грађанству због последица пандемије, бити у прилици да направе социјалне карте и помогну оне који нису у могућности да плате тако високе цене хране, наш саговорник сматра да ће моћи с тим што ће цена тога у неким државама бити одустајање од неких других инвестиционих пројеката.

И ми ако дођемо у ту ситуацију, с обзиром на развијену инвестициону активност коју имамо последњих година , мораћемо да преусмеримо део тог новца за заштиту животног стандарда, мишљења је Савић.

То, како подвлачи, важи за све земље, али и додаје да није поента само да становништво преживи него да не дође до социјалних немира. Французи су јака социјална држава и покрет „жутих прслука“ је, подсећа он, настао из социјалних разлога, чим су им укинуте неке погодности.

Зато су бонови, „тачкице“, социјалне карте, како год се звале, извесност.

„Тај психолошки ефекат је страховит када људи чују за социјалне карте у једној богатој Француској, а то је почетак. Ситуација ће бити много тежа, неупоредиво тежа“, каже наш саговорник.