Знао је, каже, да је кандидат, јер је и у Руској академији наука, као и у Српској академији наука и уметности, обичај да се тражи сагласност на кандидатуру, што је и учињено пре извесног времена.
Ипак напомиње да је гласање било тајно, као што је то и код нас случај и никада не знате какав ће бити резултат и да није могао да претпостави да ће добити толико гласова.
Част и признање
„Искрен да будем, нисам очекивао да ћу добити толико гласова – 1022 гласа од 1063 који су гласали за мене је било просто величанствено. Значи скоро једногласна подршка. Наравно да је то за мене једна изузетна част и признање за мој научни рад и све што сам писао. Тим пре што је реч о академији са дугом традицијом која је основана 1724. Године, у време Петра Великог и за две године ће обележити три века постојања“, каже он.
Терзић напомиње да су многа угледна имена светске, али и српске науке била чланови те академије, међу њима и Руђер Бошковић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, такође и Павле Савић. Од историчара је, каже, колико зна, то био само Васа Чубриловић.
Признање и професорима
„Наравно да то доживљавам као признање не само мени лично, него и као признање српској историјској науци у целини и свим мојим професорима на Филозофском факултету у Београду, као што су, на пример, професори Радован Самарџић, Сима Ћирковић, говорим о оној старијој генерацији - професор Војводић, професор Живојиновић, Андреј Митровић и наравно на првом месту професор Радован Самарџић, који ми је био ментор и на основним студијама и на магистратури и на изради доктората. Од њега сам много научио. Али морам да поменем и професора који ми није лично предавао, али од кога сам касније много научио – професор Милорад Екмечић".
Управо су, додаје он, професори Екмечић и Радован Самарџић били његови велики учитељи када је реч о историографији. Свему што је радио, каже, допринеле су и његове колеге у Историјском институту где је годинама радио.
Велики углед Руске академије
„Руска академија наука ужива велики углед у Русији и свету. Окупљала је највећа имена руске науке и то чини и данас. Има огроман број научних института, научних часописа. Мислим да она данас објављује више од 160 научних часописа из свих научних области. Бити инострани члан такве академије наука је огромно признање, а за мене и изузетна част и задовољство“, не крије академик Терзић.
На питање да ли га је и чињеница да је био амбасадор Србије у Москви додатно препоручила за то признање јер су посебно колеге могле да га упознају и у непосредном контакту, наш саговорник каже да је свакако и та чињеница утицала.
Непосредни контакти током дипломатске службе
Он напомиње да је његова књига „Стара Србија - драма једне европске цивилизације“ преведена на руски језик и каже да ју је осим руском председнику Путину и шефу дипломатије Лаврову, поделио и многим његовим колегама, историчарима у Академији наука.
Наш саговорник, такође, напомиње да је стицајем посла који је радио у Москви скоро седам година, до септембра 2019. имао прилике да упозна много људи из света науке и културе.
Имао је, каже, прилике да доста иступа у руским медијима и од тога се како додаје, није уздржавао и могуће је, каже, да је и та чињеница да је био присутан у руској јавности, уз ипак пресудан његов научни рад, донекле утицала на избор у Руску академију наука.