Може ли Србија да одбаци „Болоњу“: Хуманистичко школство против западне идеолошке производње кадрова
Какве су последице увођења Болоњског процеса у српско образовање и може ли Србија, попут Русије, напустити тај концепт?
SputnikОдлука Русије да напусти Болоњски процес је одлична, имајући у виду шта значи Болоњски систем и какву традицију у институцијама образовања има Русија, сматра др Часлав Копривица, професор Факултета политичких наука у Београду.
Најава изласка Русије из „Болоње“ није се случајно поклопила са ратом у бившој Украјини где је Запад „искористио ту несрећну државу са њеном постављеном елитом, кликом или хунтом за вођење рата против Русије“.
„Идеја Запада је да у потпуности изолује Русију, при чему би изолација била први корак, претпостављам, ка коначном обрачуну с њоме. Е сад, пошто је ситуација таква, Русија је у прилици да се не само војно брани од геополитичке агресије Запада, него и на читавом низу других поља, пре свега економском, али и на пољу образовања, јер видимо до које мере је та болоњска агенда диктирана од стране Запада“, каже Копривица за „Спутњик интервју“.
„Болоња“ – империјализам у образовању
„Болоња“ је систем уједначавања програма који омогућује проходност студентима и професорима и може се помислити, на прву лопту, да је то нешто против чега нико не би требао да има ништа, али „Болоња“ није само то.
„'Болоња' је израз једне врсте империјализма који се огледа и у сфери образовања. Ако можемо да посматрамо образовну политику и геополитику као две крајности на спектру настојања заједнице да се брине за своју добробит, можемо видети да су ови геополитички потреси покушај Запада да у потпуности изолује Русију, а онда се Русија нашла у ситуацији да самостално може водити своју образовну политику и одлучила је да поврати суверенитет и у сфери образовања“, објашњава Копривица.
Ригидно утеривање у Србији – „Болоња“ супротна хуманистичком образовању
Систем утеривања „Болоње“ у Србији је спроведен на ригидан начин тако што су и неке предности минимализоване, а мане максимализоване. „Болоња“ је требало да омогући ефикасно студирање, односно да се не преносе испити као и да нестану „вечни студенти“, а то се у Србији није десило.
„Мана 'Болоње' је минимализовање значаја темељног хуманистичког образовања а то се види и по нашим образовним програмима. Интенција 'Болоње' је да имате упросечавање, дакле идеја није да се 'производе' врхунски студенти већ осредњи и да главна врлина студента по Болоњском систему јесте да буде упоран. Идеја 'Болоње' је супротна идеји хуманистичког образовања“, сматра Копривица.
Позадина „Болоње“ је тзв. Лисабонска агенда. Реч је о политичкој одлуци, по којој политичари доносе одлуке о образовању, „што је скандалозно“. Образовање у ЕУ требало би реформисати тако да кадрови које производе тај систем постану погоднији за тржишну утакмицу.
„То је погубно за хуманистичке дисциплине зато што је у њима реч о томе какав је човек. Знање је животно, егзистенцијално важно за то каква ћете бити особа, да ли ћете бити личност или нећете. Овде је то потпуно неважно, важно је да постанете функционални за привреду. Из тог разлога од друштвених, хуманистичких наука даље се подржавају оне које су корисне за тржишну утакмицу – право и економија, али оне где је реч заправо о образовању човека се запостављају. Или имате још гору ствар. Прави се привид као да се оне реформишу, а у ствари су кукавичје јаје идеологије“.
Идеологија уместо мишљења
Кад се види шта се десило са студијским програмима који су кључни управо за образовање на Београдском универзитету, онда смо сведоци нечега што је врло опасно, а то је да имате константну инфилтрацију идеолошких садржина на место истинске науке и истинског мишљења, односно истинског образовања.
„Наши гаулајтери 'Болоње', а ми имамо страшну плејаду министара образовања која почиње од покојног Гаше Кнежевића, у најбољем случају су некомпетентни. Они који су својим реформама за наш систем образовања починили погубне последице, стално су говорили да је реч о едукацији, а не о образовању“.
„Болоња“ је, истиче Копривица намењена земљама које треба да буду под нечијом контролом, у неоколонијалном статусу и којима се не сме се дозволити да производе врхунски кадар, пре свега у хуманистичким наукама. Јер, ако имате ту врсту идентитетске суверености онда нећете бити у ситуацији да само извршавате нечије одлуке.
Резултат „Болоње“ – нове генерације другосрбијанаца
Наш акутни проблем од 2000. године је да се нама странци, не само мешају у образовну политику него је безмало воде и да имају већи утицај на медије и образовне програме него наша министарства. У таквој ситуацији „резултат су генерације нових другосрбијанаца, људи који не памте Милошевића, а имају неку врсту несхватљивог жала, носталгије за бившом Југославијом“.
„Неко је окупирао наш систем образовања и онда се на тај начин потурају садржине које људе образују на један начин који није само непатриотски, неретко и антипатриотски, већ имате једну врсту пројектоване осредњости. Народу који је био бомбардован деведесетих и показао да има не само техничке способности да се одупре него и смелости, том народу треба укинути будућност. Да у будућности не би имао врхунске кадрове који ће, не дај боже, ако затреба, знати да схвате шта нам се дешава, чему смо изложени и који ће знати да бране своју земљу“.
Да ли је могућ отпор „Болоњи“
Копривица сматра да Србија није у позицији да ради оно што ради Русија, не само зато што смо неупоредиво мањи већ и што смо и више укључени и зависни од тих мрежа комуникације које се тичу процеса образовања, него што су Руси као једна самодовољна нација.
„С друге стране, оно што може бити поучно то је што су наши гаулајтери који су двехиљадитих година то спроводили, радили то на начин који је благо речено, био непаметан. Бојим се да је постојала и интенција, мада никад не можете знати шта су корисни идиоти, а шта су људи који су свесне штеточине, да се наш систем образовања деградира и да постане макар за копље слабији него што је био некада“.
Паметни народи, попут Немаца и Аустријанаца, схватили су о чему се ради и прибегли су једној врсти козметичког препакивања – формално су испунили захтеве Болоње али је садржина остала у суштини непромењена.
„Могуће је одупрети се ако постоји воља која не мора бити јавно обзнањена. Имамо канале перфидног утицаја односно субверзије система образовања, издаваштва у Србији итд. али наша држава може полако поврати контролу над тим подручјима, а да то не донесе неке јавно драматичне потезе. Образовањем се не смеју бавити специјалистичке НВО које су 2000. године инсталиране да контролишу државу и да оне онда дојављују овима са Запада: Ево видите шта ови раде, покушавају поново да препороде систем образовања, а таман смо га били упропастили. НВО које су споља инсталиране служе као механизми контроле, надзора, вербалног кажњавања и коначно утеривања у генералну линију задату од стране Запада, а која није у интересу грађана ове државе“, закључио је Копривица.