Одлука Кристијана Шмита да, користећи такозвана Бонска овлашћења поништи одлуку Савета министара БиХ о додели 9,5 милиона КМ за одржавање избора и изборној комисији додели 12,5 милиона КМ противна је Дејтонском споразуму и, самим тим, противна је Уставу БиХ, сматра др Ненад Стевандић, лидер странке Уједињена Српска и председник Српског клуба у Парламентарној скупштини БиХ.
Антидејтонски чин Кристијана Шмита
Према његовим речима, високи представници немају право да се мешају у изборни процес, а Шмит је наметањем ове одлуке управо начинио такав преседан. Шмит је могао да наметне одлуку и двадесетак дана раније, када Савет министара још није усвојио своју одлуку о додели средстава, додаје он.
„Али, чињеница је да је то учинио сада, када је Савет министара већ обезбедио новац, што представља разоткривање намере да он фактички креира изборе, јер изборни процес није само новац. То су и кандидати, и листе, и резултати. То говори о томе да је међународна заједница заинтересована да у БиХ креира изборе, а не да обезбеди њихово финансирање“, истиче Стевандић.
Према речима нашег саговорника, невероватно је и то да високи представник покушава да мења одлуке Савета министара, што се, како каже, није дешавало ни у најгорим временима.
„Све говори о томе да се покушава направити велика криза и велике поделе у БиХ, што може да има несагледиве последице и по њен уставни статус и по становништво, а и по односе међу народима и ентитета“, наводи Стевандић.
Велико је питање може ли Шмитова одлука да се примени, с обзиром да Савет министара без српских и хрватских гласова не може да доноси одлуке. Такође, додаје Стевандић, из истог разлога нема ни тог парламента који може да потврди одлуку такозваног високог представника.
Шмит је тако, према Стевандићевим речима, покушао да изазове симпатије код једног народа, бошњачког.
Циљ високог представника – наметањем одлука направити од БиХ западну колонију
Ако се говори о последицама које Шмитова одлука може да изазове, она је, према речима политиколога Војислава Савића, бесмислена, јер је у Републици Српској и Федерацији БиХ одлучено да се новац за изборе одвоји, а Савет министара доделио је осамдесет одсто средстава.
„Функционално говорећи, ова одлука нема никакве последице. Једини циљ јесте да се успостави образац наметања одлука за сваку ситницу и да то постане модус операнди који ће да функционише у свакој могућој прилици. И то, наравно, отвара могућност западним земљама да преко тог инструмента интервенишу и управљају земљом као да је некаква колонија, а не самостална држава каква би требало да буде, игноришући вољу два од три народа“, сматра Савић.
Савет министара између чекића и наковња политичког Сарајева
Шмитова одлука највише је била потребна политичком Сарајеву, објашњава Милан Ситарски из Института за друштвена истраживања из Мостара. Управо је политичко Сарајево, односно, оне политичке снаге које се залажу за унитарну БиХ.
Они су довели до кашњења у усвајању буџета, а потом су захтевали да се прекрши закон и процедуре у погледу доделе средстава за одржавање избора. То је, наводи Ситарски, Савет министара, а поготово министра финансија Вјекослава Беванду, ставило у практично безизлазну ситуацију.
„С једне стране, он је био изложен притиску практично целокупног политичког Запада да се средства обезбеде на било који начин, а с друге стране, био је обавезан својом функцијом и постојећим законима да их поштује. У овом конкретном случају, Шмит је можда имао намеру да испуни жеље да се политичка воља сарајевских унитаристичких политичких актера покаже јачом од закона, али је практично скинуо одговорност са Беванде и Савета министара, који су били између чекића и наковња“, истиче Ситарски.
Око коришћења Бонских овлашћења не постоји консензус унутар БиХ, па би Шмит, према мишљењу нашег саговорника, требало да их пажљиво дозира. Ако их икада даље буде користио, то би требало да буде у циљу заштите, а не кршења устава, закључује он.
Поводом наметнуте одлуке Кристијана Шмита о финансирању избора у БиХ, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик истиче да је то потврда да БиХ не постоји као суверена држава и ово је, каже, „закуцавање те пропасти“ од тако неодговорних лица и структура.