Пронађени скелети откривени су у јарку дужине 14 метара, који се налазио поред остатака некадашње куће на брду Бар. Претходна истраживања већ су потврдила да је на овом брду постојало насеље током средњег и касног гвозденог доба.
Према тврдњама научника иако није неуобичајено наћи кости жаба на праисторијским локалитетима, количина од 8.000 остатака коју су нашли ипак јесте.
Археозоолог Вики Евенс из Музеја лондонске археологије напомиње да ове кости првенствено припадају обичној врсти жабе, као и жаби крастачи - које се могу наћи у језерима широм земље.
Иако су многе древне цивилизације жабу сматрале симболом плодности, научници немају објашњење за ову масовну горбницу. А како наводе, мало је вероватно да су ове водоземце појели становници насеља.
Иако је већ доказана конзумација жаба у Великој Британији за време праисторије, археолози кажу да ове кости на себи немају трагове посекотина или паљевине. Ипак, у случају да су оне куване ово не би оставило трага на њиховим костима.
Остаци угљенисаног жита које је пронађено у близини, сугерише да су његови становници термички обрађивали усеве који су привлачили разне штеточине које жабе радо једу. Дакле, једна од могућих хипотеза које морају да се испитају у будућности јесте да су жабе можда у то подручје дошле у потрази за храном.
Друго потенцијално објашњење је - несрећан случај. Наиме, познато је да жабе у пролеће траже воду у којој ће се размножавати и то у великим бројевима, стога је сасвим могуће да су приликом једне од тих потрага упале у јарак и ту остале заробљене. Такође, науци су познати и примери када приликом екстремних хладноћа угину жабе које се крију у блату током хладних зимских месеци.
Иако је ископавање овог локалитета изнедрило мноштво материјалних доказа, њихове анализе су још у току. А Евансова је провела последње две године проучавајући кости животиња.
Како истраживачи овог локалитета наводе,када се све студије споје, оне би могле додатно да расветле животе људи из гвозденог доба и открију разлог смрти великог броја водоземаца нађених на њему, пренела је „Национална географија“.