Риба драгана, црни торпедо...10 најопаснијих животиња Средоземног мора /видео, фото/

Средоземно море је скоро у потпуности окружено копном. Простире се од Атлантског океана на западу до Азије на истоку, док се северно и јужно од њега налазе Европа и Африка.

Научници процењују да је Средоземно море тренутно дом за 17.000 различитих врста, што га сврстава у најбогатије морске системе на свету. Његове воде представљају јединствену средину која пружа идеалне услове за различите врсте риба, морских трава, корњача и других морских животиња.

Развојем туризма и са повећањем светске популације, забележен је велики број сусрета људи са необичним становницима његових морских дубина. Следи списак десет његових најопаснијих животиња.

Позната и као риба-шкорпион, коју не треба мешати са јединкама из породице Scorpaenidae. Њен отров на људско тело делује као неуротоксин и поред великог бола, убод на бодљу првог леђног пераја изазива оток, мучнину, главобољу, тешко дисање и болове око срца.

Ова риба се тешко уочава јер се вешто камуфлира у песку чекајући плен, па се неретко дешава да на њу стане људска нога. Токсин ове животиње је топлотно лабилан, стога научници сугеришу да га је могуће неутралисати ако се на место убода стави нешто топло.

Претходних година је морски паук уочен на пешчаним плажама у Улцињу, али и у хрватском делу Јадрана. Међутим, географска распрострањеност ове рибе превазилази границе Средоземља па се може наћи и у Северном мору.

Ова медуза је заправо колонија ситних организама званих зооиди, што значи да је то уствари група од неколико јединки које живе у симбиози. Његов отров, убризган кроз пипке дуге и до 10 метара је неуротоксичан, цитотоксичан и кардиотоксичан. Ова моћна комбинација, према тврдњама научника, изазива велики бол и може убити човека.

Неретко се ови организми заглаве на обалама, где њихове токсичне нематоцисте из пипака могу остати отровне недељама или месецима у влажним условима. Најчешће се може видети на обалама Атлантског, Индијског и Тихог океана, као и на пучини. Иако ова животиња није виђена у Медитерану све до 2018. године, данас је његов често гост. Верује се да је стигла до њених обала због пораста температуре воде.

Ова риба има изглед који се савршено уклапа међу морске стене у којима воли да проводи време. Њена дужина не прелази 20 центиметара, а цело тело јој је прекривено израслинама које подсећају на брадавице.

Већину свог живота риба камен проведе на дну тропских мора и индијског Пацифика. Међутим, научници тврде да се све чешће појављује и у источним деловима Средоземног мора, а највероватније је да свој пут из Црвеног мора - где је до скоро била њихова крајња западна зона распростирања - наставила кроз Суецки канал. Први забележен случај датира из 2010. године, када је нађена на обалама Израела.

Свој плен чека у заседи, а на већину покрета реагује раздражљиво. Том приликом она шири и до 17 шиљака опремљених са по две отровне жлезде, који пробијају кожу и убризгавају парализујућу супстанцу која може да убије човека. Научници је сматрају најотровнијом рибом на свету, а њен фатални отров се назива верукотоксин.

Након продирања отрова у крвне судове, он уништава црвена крвна зрнца и утиче на централни нервни систем. Ово доводи до болног стања шока, због ког особа може и да изгуби свест. Научници јачину њеног отрова пореде са кобриним. Прва помоћ при њеном убоду према саветима стручњака укључује потапање захваћеног екстремитета у топлу воду.

Carybdea marsupialis је мали организам цилиндричног облика - око три центиметра, чији отров изазива опекотине, болове у мишићима и зглобовима, губитак свести и у неким случајевима смрт. То је бескичмењак који воли да плива у близини обала, а најлакше га је видети ноћу. Стога се рониоцима и купачима саветује да тада буду посебно опрезни.

Његово звоно има већи број малих белих или жућкастих брадавица са убодним ћелијама, а ова врста се може разликовати од других сличних по црвеним тракама на пипцима. Иако убод ове животиње није један од најсмртоноснијих и даље се сматра једном од најопаснијих животиња у Средоземном мору.

Ово је једна од најопаснијих животиња на Медитерану и свакако једна од најстрашнијих изгледом. Угризом убризгава у тело човека хемолитички отров који уништава црвена крвна зрнца. Ипак, научници који се баве истраживањем ових морских животиња сугеришу да ће човека угристи само у ретким случајевима. Иако је веома територијална, ако се нађе у опасности мурина се скрива у својој јазбини.

Мурина је позната као ноћна риба која тек након заласка Сунца постаје активна, док преко дана спава завучена међу стене. Захваљујући истанчаним чулима мурина се сматра успешним предатором, њен угриз је страховито брз а тек кад се плен омамљен отровом умири - следи други, дубљи угриз.

Ова животиња може достићи више од 1,5 метара дужине и 15 килограма тежине. Углавном насељава приобалне воде, и поред Средоземља може се наћи у источном делу Атлантског океана.

Ово је врста морске рибе која потиче из породице Sebastidae. Попут рибе паука, његова техника лова се састоји од камуфлирања и чекања плена у заседи. Познато је да његов отров иако мало проучаван, изазива јак бол и упалу. Упркос својој токсичној природи, ова врста рибе се сматра укусном посластицом чији отров се уништава приликом термичке обраде.

Helicolenus dactylopterus је широко распрострањена у Атлантском океану. А може се наћи у водама од Нове Шкотске до Венецуеле, и од Исланда и Норвешке до Јужне Африке; као и у целом Средоземном мору, на дубинама од 50 до 100 метара као и пучини када с времена на време изрони. Сматра се ретким становником Јадранског мора, међутим и поред мале популације рибари сваке године пријављују њено присуство.

Овај велики предатор није могао да буде изостављен са листе најопаснијих животиња на Медитерану. Сила којом уједа бела ајкула је према прорачунима стручњака и до 300 пута јача од људске. Поред тога, њени карактеристични и многобројни зуби лако комадају плен.

Међутим, потребно је знати да ове ајкуле нису агресивне животиње и напади на људе су веома ретки. Лоша и неоснована репутација коју је стекла ова риба довела ју је до истребљења према мишљењу Међународне уније за очување природе (ИУЦН).

Бела ајкула је такође позната и као бела показивача или велика бела ајкула, која се проналази у приобалним водама свих већих океана. Њена величина може да досегне и до читавих шест метара.

Према студији из 2014. године, процењује се да је животни век великих белих ајкула чак 70 година или више, што је знатно изнад процена које су у прошлости прављене. Ово је сврстава у ред најдуговечнијих хрскавичних риба.

Атлантски торпедо изгледа слично ражама и припада породици Torpedinidae. Струју производи у органу који се налазе у предњем делу "диска" животиње. Живи у Атлантском океану и медитеранским водама на дубинама до 800 метара. Млађе јединке углавном настањују плића, пешчана или муљевита станишта, док одрасле јединке често пливају и по отвореном мору.

Атлантски торпедо је дугачак и до 1,8 метара и тежак 90 килограма. Оно по чему је специфичан и због чега се нашао на овој листи је да га научници сврставају у највеће познате животиње које су способне да произведу и до 220 волти електричне енергије како би савладале свој плен или се одбраниле од предатора.

Његова исхрана се углавном састоји од риба, иако се храни и малим ајкулама и раковима. Електрични удар ове врсте може бити прилично тежак и болан, иако није фаталан.

Обична морска анемона може се наћи на стеновитим обалама око обала Британских острва, све до западне Европе и Средоземног мора, као и дуж атлантске обале Африке. Веома је прилагодљива и толерише високе плиме и промене у салинитету воде. Такође, она може да живи усамљена или у групама. Научници бележе да су усамљене јединке знатно веће.

Под водом ова врста може да има и до 192 пипка, распоређених у шест кругова. Када се посматра изван воде, пипци који се повлаче подсећају на мрљу црвеног, браон, зеленог или наранџастог желеа, пречника до око пет центиметара. Има јарко плаве перле које се налазе непосредно испод пипака и које су организоване као спољни прстен који садржи убодне ћелије које користи приликом борби око територије.

Њихов отров према речима стручњака паралише и изазива велики бол код плена.

Обична ража је врста из породице Dasyatidae, која се налази у североисточном Атлантском океану, Средоземном као и Црном мору. Обично насељава пешчана или блатњава станишта у обалним водама плићим од 60 метара, а често се затрпава седиментом. Обично има пречник од 45 центиметара, са додатком прсних пераја у облику дијаманта као и реп налик бичу. Према мишљењу стручњака може се идентификовати по једноставној боји и углавном глаткој кожи.

Преовлађујући плен обичне раже су ракови који живе на дну, иако лови и мекушце, полихете и мале рибе. Обична ража може нанети болну, иако ретко опасну по живот рану својом отровном репном кичмом.

Током антике, његовом убоду су приписивана многа митска својства. Ова врста није популарна у комерцијалном риболову, али се лови у великом броју и користи за исхрану, рибље брашно и уље од јетре. Њена популација се очигледно смањује, а Међународна унија за заштиту природе је оцењује као рањиву.

Ова ража својим репом убада и убризгава отров који изазива интензиван и грчевити бол. Поред тога, област око убода поприма модру боју а жртва може да осети мучнину и несвестицу, иако њен токсин није фаталан за људе.

Ова хрскавична риба може бити дугачка до два метра, а отровни апарат достиже величину и до 20 центиметара, пише „Национална географија“.