Дејан Милојевић је све само не обичан, некада кошаркаш, а сада тренер. Са висином од 201 центиметар није био виђен као један да постане један од најдоминантнијих крилних центара у историји српске кошарке, а и тренерску каријеру је започео готово – случајно.
Таленат и кошаркашки ум су Милојевићу донели све што му је „природа“ ускратила, научио је да игра онако како једино може, паметно, смирено, али и чврсто и борбено, увек јако, без задршке и са карактеристичним осмехом којим шири радост кошарке.
Кроз Беовук, касније ФМП и Будућност, прекалио је свој занат, у Партизану је оставио огроман траг, а памтиће га и Валенсија и Галатасарај, као и навијачи репрезентације јер је 2001. године постао првак Европе са националним тимом, тада СР Југославије.
Три године по превременом завршетку професионалне каријере постао је први тренер Меге, иако то није био конкретан план, али је било јасно да у његовој сјајној личности крије још већи тренерски таленат.
Од Николе Јокића, преко Василија Мицића, Немање Дангубића, Огњена Јарамаза, Радета Загорца, Гоге Битадзеа, Милојевић је створио играче светског калибра, остајао је веран идеји Меге и калио је свој нови занат „производње кошаркаша“.
Није желео да преузме Партизан у моменту када је из клуба, не својом вољом, отишао један од његових учитеља Душко Вујошевић, нити је јурцао ка Америци – чекао је праве прилике и пуштао да реч о њему шире његова „деца“.
У првом реду то је био Јокић, момак који је променио НБА лигу, многи су се питали ко је човек који је од дебељушкастог детета направио најбољег кошаркаша света и коначно су добили прилику да га упознају прошлог лета.
Милојевић је стигао у Америку, постао део стручног штаба Голден Стејт Вориорса, дошао у ред шампиона који су то потврдили у тек завршеној такмичарској години освојивши нови трофеј, четврти за осам година.
Дејан је у свему нашао бриљантну улогу, улогу кошаркашког гуруа, развој младих играча је и даље његов приоритет, а резултати су већ видљиви – пример Кевона Лунија, центра који је већ дуго година у Вориорсима то потврђује јер је постао права машина за скокове и један од најбољих дефанзивних високих играча у лиги.
Српски „Чарлс Баркли“ има још један пројекат пред собом, то је Џејмс Вајзмен, млади центар који је имао проблема са повредама и адаптацијом на НБА кошарку, али је јасно да ће уз контролу Милојевића постати баш оно што треба.
А Милојевић у миру ради свој посао, у миру какав није имао у Србији, иако никада ни о коме није ништа лоше рекао. „Грех“ му је било вођење подгоричке Будућности, замерио му је неко ко је баш желео, а није имао разлог.
Због тога, Србија је, бар привремено, изгубила такву личност, али време ради за Милојевића, тек му је 45 година, а већ је створио двоструког најбољег играча НБА лиге и сада је постао НБА првак, проносивши име о српској кошарци и чинећи је богатијом него икада.