Сукоб у Украјини врло је сличан ономе у бившој Југославији, јер се као и овде, ради о веома сличним народима и готово истим геополитичким и политичким поставкама, рекао је Симић, који је, током боравка у Донбасу прошао већим делом ратишта и обишао градове као што су Мариупољ, Херсон, Волноваха…
Симић је испричао шта је видео у Маријупољу, граду у коме је боравио неколико пута, још док су се водиле борбе. С обзиром да је, осим првог пута у том граду боравио сам и имао потпуну слободу кретања, могао је да слободно разговара са грађанима који су му сви испричали да су украјинске снаге гранатирале град још и пре него што су се појавиле руске трупе.
„Када сам питао шта би био њихов мотив да то раде, грађани су одговорили прво да се ради о фашистима; друго, да су осетили да им је дошао крај и да крај треба да буде свима – да не треба да буде ни града, ни људи ако ће они да пропадну“, објашњава Симић.
Симић је сведочио o патњама грађана Маријупоља, и који су се склонили у зграду градске филхармоније, али и на другим местима. Такође је имао прилике да уђе у зграду у којој је била смештена украјинска служба безбедности са двојицом званичника ДНР-а, који су својевремено у тој згради мучени.
Говорећи о ситуацији у Доњецку, који је последњих дана константно бомбардован, Симић напомиње да се ситуација изменила – док је он био тамо, бомбардовања су била ређа.
„Моји пријатељи из Доњецка јављају ми да је ситуација у Доњецку скоро неиздржива, да по педесет до сто пројектила свакодневно пада на ужи центар града, што се није дешавало у тој мери када сам био тамо. То може бити и знак да украјинска страна лоше стоји на фронту. Јер, барем у нашем рату, колико памтим, када једна страна јако лоше стоји на фронту почне да туче по цивилним објектима не би ли на тај начин компензовали нешто или покушали да виде да ли је то цена коју нападач не жели да плати“, објашњава наш саговорник.
Начин на који се грађани Доњецка суочавају са смрћу Симић описује као фасцинантан – сирене за општу опасност се не оглашавају, линије градског саобраћаја наставиће да се крећу, а већ недуго после бомбардовања људи ће извести псе у шетњу, а моћи ћете да видите и децу како иду или се враћају из школе.
„Када их питате како се носе са претњама, просто одговоре да су навикли“, каже Симић.
Цео интервју можете погледати у видео прилогу