Након две године лудила са короном, мас-медији успели су да врате стару славу и преусмере пажњу ка његовом величанству – страху. Кажу да је свет пред општом глађу, да грејања неће бити. У западним земљама поручују људима да праве залихе, да одврћу сијалице, једу мање меса и да се привикавају на хладну воду.
Орвеловски наратив
Поред свих тих најава са сетом евоцирам успомене на некадашње речи које су долазиле из истих тих медија, попут термина – лажне вести, пост-истина и алтернативна истина, који су у међувремену постали потпуно демоде, у доба када се орвеловски формира наратив - рат је мир, слобода је ропство, и незнање је моћ.
У таквом свакодневном контексту, једна реч најбоље описује садашњост којој сведочимо, а то је - непредвидивост. Данас нам је можда нешто слабији интернет и немамо струју на пар сати, а сутра нећемо имати пола зграде или ћемо константно живети у страху од дојава о постављеним бомбама по школама и јавним местима само зато што покушавамо да поштујемо интересе земље.
Крхка и паушална информисаност пут су ка формирању широког аудиторијума људи који имају илузију информисаности и велико самопоуздање у изношењу мишљења јер се данашњи ратови прате уживо путем Инстаграма и Тик-тока. Редовно брифовање америчких Тик-токера од стране Беле куће показује да медијско-информациони рат букти много пре оружаних сукоба и да су за њега вршене припреме.
Први притекли у помоћ, па постали ,,демони”
Уочи 24. фебруара, пријатељ ми је послао фотографије из Милана са билбордима подршке Украјини. Питао сам се колико је потребно да се раније плати таква врста кампање на шта сам добио одговор да је у питању временски период од минимум месец дана. То говори да је читав медијско-обавештајни план акције демонизације једне стране био припреман много месеци унапред и да је машинерија доказала још једном колико је времена потребно да се скува акција.
Истог трена ми је кроз главу прошла мисао да је то исти тај Милано, и од њега свега педесетак километара удаљени Бергамо који су највише страдали у периоду првог таласа вируса корона само две године раније.
Тада су они који се данас проглашавају ,,демонима” – руски војници, први притекли у помоћ и дали подршку тада најугроженијој Италији. Коперникански обрт – од хорора из Бергама марта 2020. године и помоћи руских снага до италијанске ,,захвалнице” прошло је мање од две године. Данас, та Италија шаље оружје и муницију на Русију и њене границе, свакако не први пут у историји. Ко ће га знати да ли је у питању неки мазохистички приступ мекој моћи словенских народа или нешто друго?
Када се све то узме о обзир све више сам склон мишљењу да ако би се вратили у период Другог светског рата и да је тада постојао интернет да би људи отворено држали свастике поред имена и говорили како Хитлер само покушава да се одбрани. То само говори о непредвидивости времена у коме живимо али и лабилности људи под утицајем медија.
Лаж је истина и истина је лаж
Тако је на пример данас непредвидиво то ако се Хемингвеј цитира у овом тексту, да ли то значи да постоји шанса да кадије културе отказивања узму за предмет дискусије и њега за списак потенцијално забрањених? Једноставно, све је под знаком питања, уз крилатицу лаж је истина и истина је лаж. А можда и живимо неку врсту алтернативне истине.
Уз жељу да се Хемингвеју не укидају романи као руским писцима и уз наклон његовом лику и делу, остаје нам да без шале покушамо да анализирамо како је у модерној Европи какву знамо поново постало пожељно и нормално некога прогонити, отпустити и на крају крајева протерати из земље само зато што није одговарајућег порекла. Звучи познато?
Ернест Хемингвеј за кога тренутно нема назнака да ће бити на списку ,,забрањених” писаца јер за сада нису испливали сведочења да има руско порекло, у случају да се не докаже супротно, написао је: „Већина промена у животу, од уласка у пубертет до губитка вољене особе, дешава се постепено, а затим изненада”. Нажалост, изгледа да за рат важи сличан принцип. На први поглед деси се потпуно изненада, али заправо кроз врло прогресиван вид ескалације и из веома дубоких разлога.
Два века стала у четири месеца
У претходна четири месеца чини се као да су стала два века, и то она која су окренула свет наглавачке. Одувек сам се питао какви су наративи и форме пропаганде потребни да би се пред очима света створио режим који аболира нацизам и отворено приказује његове симболе.
Када су по западним земљама медији ,,спонтано” и ,,недириговано” кренули отворено да бране нацистички пук „Азов”, који је до скоро био на листама терористичких организација и у тим земљама, било је јасно у ком ће смеру ићи пропаганда. Није први пут да дојучерашњи терористи преко ноћи постану миротворци и борци праведници када се поклопе интересне сфере.
Данас се више не питам како настају такви режими који раде на промоцији мржње, али сам схватио да је то једно од сазнања за које важи она стара изрека ,,пази шта желиш неке жеље ти се можда и остваре”. Ово је једна од оних жеља која и није морала да ми се оствари.
Наставиће се...