План Алијансе да значајно повећа број припадника снага за брзо реаговање, у комбинацији са другим мерама које укључују распоређивање снага „за одбрану“ одређених савезника, повећање броја борбених групација на својим источним границама, као и њихово снабдевање је највећа реформа од Хладног рата.
“Oкупација послератне Европе била је уоквирена у два документа. Први документ се звао Северноатлантски пакт тј. НАТО, а други документ се звао Варшавски пакт. Први документ је покривао зону окупације западних земаља, други документ је покривао зону окупације Совјетског Савеза. После познатих догађаја из 1991. године и распада СССР-а престала је да постоји зона окупације Совјетског Савеза и, самим тим, Варшавског пакта. Међутим, НАТО није престао да постоји. Нагласио бих да НАТО не треба посматрати као војни савез, с обзиром да је однос Оружаних снага САД и укупни однос оружаних снага европских чланица НАТО-а неупоредив“, каже Шпунт, напомињући да je „окупација - правни статус“.
Заправо, када се праве планови о повећању НАТО снага у Европи, а посебно снага за брзо реаговање, де факто се говори о повећању америчке војне компоненте у Европи, истакао је Шпунт.
„У ствари, војна окупација Европе је политички фактор. Јасно је да амерички тенкови неће стати са упереним топовима... То је глупост, то се никада неће десити. Међутим, чак ни Немачка не зна да ли је нуклеарна сила или не, пошто нема увид шта се налази у америчким војним базама у Европи“, додао је експерт.
Чињеница да системи ПВО распоређени на територији Пољске и Румуније нису потчињени НАТО-у, већ директно америчкој војној команди, у које европске чланице НАТО-а не могу ни да привире, говори о војној окупацији Европе, истакао је Шпунт.
„И то што Американци имају право да превозе било који терет у оквиру НАТО-а кроз било коју тачку у Европи, а да тај терет никада нико не може да прегледа - ни полиција, ни немачке специјалне службе, ни Французи - сугерише да су ове земље и даље под војном окупацијом. И није страшно, није катастрофа, пошто се 99 одсто Европљана са тим никада у животу неће суочити, али Американци никада на то не заборављају“, каже експерт.
Америчка чизма на европском тлу
Снаге за брзо реаговање обухватају копнене, ваздушне и поморске снаге, које имају за циљ решавање неочекиваних проблема у различитим подручима дејства. Након што се, 2014. године, Крим вратио у састав Русије, њихов број у Европи је порастао са 13 хиљада на 40 хиљада, а уочи руске специјалне војне операције у Украјини многе јединице, попут специјалаца и логистичара, стављене су у стање приправности.
Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтеберг очекује од савезника да јасно покажу да Русију сматрају „најзначајнијом и директном претњом безбедности“
© AP Photo / Olivier Matthys
Тренутно су борбене групе НАТО-а присутне на источним границама Естоније, Летоније, Литваније и Пољске, а планирано је и њихово распоређивање у Бугарској, Мађарској, Румунији и Словачкој.
Шпунт сматра да у случају директног војног сукоба Русије и САД тј. НАТО-а те јединице неће имати никакву улогу, с обзиром на чињеницу да би то био сукоб нуклеарних сила.
„У праву су они који повезују амерички утицај у Европи са новцем. Присуство америчких трупа у Европи подједнако је важан фактор америчког утицаја у Европи као и новац. Дакле, то је апсолутно америчка игра. И Американци, и Руси и сви други знају да се тих 300 хиљада припадника снага за брзо реаговање никада неће борити. То се никада неће догодити, јер ако, ипак, дође до рата између Русије и НАТО-а, тај рат, сасвим сигурно, неће водити снаге за брзо реаговање и то је свима јасно“, истакао је експерт.
Према његовим речима, 300 хиљада војника означава нове базе, нове послове који су везани за те базе, а то подразумева нове логистичке руте, нова складишта у којима није јасно шта ће се и како складиштити, а која нису под контролом Европљана.
„То је огромна инфраструктура која ће бити распоређена у Европи, коју Европљани неће контролисати“, нагласио је Шпунт.
Експерт сматра да са војног аспекта Москва нема разлога за забринутост због повећања броја снага за брзо реаговање, док са политичке тачке гледишта слаба Европа није од користи за Москву.
„Америка је далеко и сада не страда од санкција које су уведене Русији. Погрешно је повезивати инфлацију у Америци и друге негативне показатеље у економији са санкцијама. То је једноставно неспособност Бајденове администрације. Проблеми су се гомилали још од Обаме, док је Трампова администрација то знала да обузда. Бајден је просто, грубо речено, попустио шрафове“, оцењује Шпунт.
Са политичке тачке гледишта ова дешавања су јако лоша, јер позиција Европе као саговорника, са којим би се евентуално нешто могло договорити, слаби из дана у дан због утицаја САД, каже експерт.
„И није случајно што је данас на целом политичком хоризонту Европе појавио Шолц уместо Меркелове. Знате ли, на пример, ко је премијер Италије и ко је заправо он? Постоје и личности попут Макрона. Сви остали су неке чудне, бледуњаве фигуре… И то је веома лоше, јер ако САД могу да решавају проблеме коришћењем туђих ресурса и то европских ресурса онда Русија једноставно нема са ким да разговара. Ова ситуација, нажалост, постаје све тежа. Можда нас чак и чују, али не могу ништа да ураде“, констатује Шпунт.
САД газе Европу и договоре са Русијом
Експерт сматра да је ситуација са Немачком у том смислу најкарактеристичнија, јер је та земља "пуцала сама себи у ногу" по питању гасних уговора са Русијом и конкретно - „Северног тока 2“.
„Они ту не могу ништа. Не зато што их сваки дан зову из Вашингтона и објашњавају им шта да раде. То је глупост. Наравно да нико не зове и не објашњава шта да се ради. Ово је општи нацрт политике и у том општем нацрту америчка војна окупација Европе је веома важан фактор - важан са политичке и са економске тачке гледишта, јер отвара радна места, формира центре утицаја око нуклеарних база на регионалном нивоу и сл. Отприлике тако ствари стоје“, закључио је Шпунт
Уочи самита НАТО-а у Мадриду генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг је казао да очекује да савезници јасно покажу да Русију сматрају „најзначајнијом и директном претњом безбедности“ и додао је да ће у новој концепцији први пут бити споменута и претња коју за НАТО представља Кина.
Самим тим, овим се крши и Оснивачки акт о међусобним односима, сарадњи и безбедности између Руске Федерације и Северноатлантског савеза из 1997. године, којим је проглашено да се Русија и НАТО више не доживљавају међусобно као противници. У складу са документом, Алијанса се обавезала да неће стално распоређивати значајне борбене снаге на територији нових земаља које регрутује, као и тактичко нуклеарно оружје на територији нових чланица савеза. Очигледно да ће НАТО и тај договор погазити.