Ознака „Пореклом из Србије“, којом су од скора у трговинама обележени месо и месне прерађевине, као ништа пре ње до коске је оголела јадно стање домаћег сточарства коме је на крају главе дошао ССП потписан са ЕУ 2008. године. Витрине су пуне домаћих произвођача прерађевина, али домаћег производа готово да нема.
Када је тачно пре годину дана коментарисао најаву обележавања српског меса и месних прерађевина у продавницама, агроекономиста Милан Простран је у разговору за Спутњик био прилично скептичан да би то могло да буде од неког значаја и да би било шта могло да промени по питању слике нашег сточарства од кога произвођачи углавном имају само губитке.
Домаћи произвођачи, али не и производи
Колико је слика поразна сада је јасно сваком ко дође пред витрину са месним прерађевинама и не може да се не запита - да ли је могуће да са изузетком једног производа - кући на трпезу мора да носи страни производ који излази из нама свима добро познатих имена домаће месне прерађивачке индустрије. Да их не набрајамо, потрајало би…
Суштина је, каже Простран за Спутњик, да ниједна од ових кланица не може да стави етикету да је у питању домаћи производ, јер се у њему налази увозно свињско месо.
Обележавање производа са ознаком „Пореклом из Србије“, постала је обавеза од 1. априла. Ако смо и помислили да сада ето имамо избора, па ћемо бити у прилици да подржимо домаће произвођаче, очито смо се преварили.
Србија је од некадашњег дугогодишњег извозника свињског меса и месних прерађевина постала њихов увозник и по том питању тоне све дубље.
Милош се преврће
„Та 2021. била је најцрња када је свињско месо заузело прво место у увозу пољопривредно-прехрамбених производа, што никада није било у историји коју ја памтим. Тада смо увезли свињског меса у вредности 76 милиона долара. Милош Обреновић, који је давних дана извозио свиње у Аустроугарску и даље, се преврће у гробу“, каже простран за Спутњик.
Ако је судити по почетку ове године она ће бити још гора. Према подацима Привредне коморе Србије, у првом кварталу увоз меса и свињских прерађевина повећан је за 50 до 60 одсто у односу на исто време лане.
Простран истиче да је извоз развојна компонента, јер је основ за развој свињарства и говедарства. Некада смо у земље Европе извозили најквалитетније јунеће месо - беби биф, као и свињско месо, посебно прерађевине. Каже да је у Америци 1990. у продавницама у Сан Франциску, чак и у Њу Орлеансу, видео наше конзерве на полицама.
Са ретким изузецима, месне прерађевине су направљене од смрзнутог меса увезеног из ЕУ
CC0 / Pixabay /
На питање, до када је Србија била извозник меса, наш саговорник каже да смо интензивно то чинили до 1992. када нам је због санкција извоз почео до пада, да смо од почетка 2000-тих година практично производили за сопствене потребе. Од 2010. године смо увозници, а сада смо већ велики увозници, сматра наш саговорник.
Споразум са ЕУ нас учинио увозницима
„Увозимо већ од потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) ЕУ из 2008. године. Са потписивањем тог споразума са Европском унијом, где смо највише и извозили, који је уредио динамику и уопште питање либерализације увоза, 2010. смо почели да увозимо да бисмо 2021. достигли огромну количину увоза од 50.000 тона“, напомиње наш саговорник.
Чињеница је да се нашим кланичарима исплати више да купују јефтиније месо из увоза. Ем што произвођачи у ЕУ имају високе субвенције, па могу да понуде конкурентнију цену, ем је тамо рок трајања замрзнутог меса пола године. Пошто је тај рок код нас годину дана, произвођачима у ЕУ се исплати да га пред истек рока дају будзашто него да заврши уз контејнеру. Тако оно доспе у наше кланице и прерађено заврши на нашем столу.
По оцени Пространа, потписивањем по нас неповољног ССП-а потпуно смо либерализовали тржиште и отворили га за високо субвенционисане производе из ЕУ. Због тога ћемо муку мучити да забранимо увоз из ЕУ, иако је, каже, сам највећи противник увоза који је довео до пропасти нашег сточарства.
Мали маневарски простор
„Морате имати у виду висок ниво субвенција које добијају ЕУ фармери. Они имају 33,3 посто у буџету ЕУ за пољопривреду, а код нас је то испод пет посто. И онда њихови фармери који добијају огромне новце могу да се играју са ценом. Можете једино да имате добре аргументе да кажете да вам тај увоз угрожава домаћу производњу коју је већ угрозио и да ми као земља произвођач кукуруза и добар познавалац производње свиња на неки начин оспоримо тај увоз.“
А то је, како признаје, јако мали маневарски простор. На питање, где је решење да бисмо вратили сточарство у Србију у којој је број свиња са некадашњих пет милиона преполовљен, а прошле године додатно за 4,0 одсто смањен, а за 3,0 одсто и број говеда у односу на 2020, наш саговорник каже да је све на политичарима. Морају да схвате пољопривреду и њен значај.
Само једна ознака "Пореклом из Србије" у пуној витрини сухомеснатих производа
© Sputnik / Мира Канкараш Тркља
Путин је схватио
Указао је на искуство Русије и потез њеног лидера Путина.
„Мени је то било импресивно. Знам Совјетски савез још од седамдесетих година прошлог века када сам тамо био на дужем студијском боравку, али и Русију где сам редовно одлазио све до 2013. године када сам тамо био последњи пут. Видео сам шта се морало урадити да би они достигли ниво високе производње. То је револуција, али док Путин није одрешио кесу и док није рекао да огромни новци морају да иду у развој пољопривреде не би било створено то што је створено. Док ви у корелацију не ставите аграрни буџет Србије са учешћем пољопривреде Србије у стварању БДП-а земље, ви не можете да покренете развој пољопривреде, а то значи да уместо садашњих 4,0 одсто, за пољопривреду имате бар 10 одсто“, јасан је овај агроекономиста.
Док се, како каже, не одреши кеса и не усмере средства у праве ствари не можемо се ничему надати.
Додаје и то да када је неким бившим министрима у различитим српским владама показао први Зелени план направљен 1972. године у самоуправној социјалистичкој Југославији који је има само 17 страница, нису могли да верују. Ваљда су, каже, мислили да је тада било време најгорег администрирања у држави. А тада је највише и урађено у развоју пољопривреде и у Србији и у бившим југословенским републикама.
Логика планирања у економији је да прво знате шта хоћете, колико то све кошта и одакле новци, каже наш искусни агроекономиста.