Ако се погледа британска политика на Балкану у последњих 200 година видимо да иза свих побуна и револуција стоје управо Енглези. Није случајно, примећује Растовић, ни што је председник Србије Александар Вучић, говорећи ових дана о лицемерном понашању Квинте на Космету, издвојио поред Немачке – Британију.
„Слично је било деведесетих, када је након Дејтонског спорaзума такође Велика Британија чинила све да изађе у сусрет хировима бошњачког руководства. Недавно смо видели и иницијативу да се поново пред УН покрене питање геноцидности српског народа“, подсећа историчар, имајући на уму да је Британија 2015. већ покушала да кроз Савет безбедности УН прогура резолуцију којом би српски народ био проглашен геноцидним, али ју је зауставио вето Русије.
Србофобно понашање Британаца је традиционално
Кад је реч о понашању Британије у 19. веку, Растовић, који је докторирао на српско-британским односима, указује да је управо Британија на Берлинском конгресу 1878. предложила да Аустроугарска добије право окупације Босне и Херцеговине.
У прилог својој тези о традиционално србофобном понашању Британаца, историчар цитира запажање из писма које је Илија Гарашанин послао 8. јула 1850. српском војводи Стевану Книћанину.
Гарашанин се у том писму осврће на понашање енглеског генералног конзула у Србији као парадигме антисрпске политике.
„Хоће свуда да узмути, он нас рајом именује... Али треба знати да и остале енглеске дипломате мрзе на Словене, нарочито на нас Србе. Ми им нисмо за то повода дали, а зашто су такви према нама ђаво их знао“, цитира Растовић.
Он констатује да и данас енглески премијер и министри предњаче у русофобији али и у србофобији и неповерењу према свему што долази од словенских народа.
„То је политика која је установљена крајем 18. века а кулминирала је током Кримског рата. И данас кад се читају британски медији запрепашћује с коликом мржњом се односе према свему што долази из Русије. То само подсећа на оно што је Британија радила током 19. и 20. века. Реч је о континуитету једне политике која ескалира у најгорем могућем облику“, напомиње наш саговорник.
Инсистирати на повратку до 1000 српских војника и полицајаца на КиМ
Коментаришући оцену председника Александра Вучића да најновија одлука Приштине о забрани српских таблица и личних докумената наговештава да се најесен можда спрема нова Олуја на северу Космета, Растовић каже да је то озбиљно упозорење, али не само домаћој јавности већ и ЕУ која већ 20 и кусур година толерише неодговорно понашање привремених институција у Приштини.
„Србија се, с друге стране, притиска на сваки могући начин, док се потези владе Аљбина Куртија толеришу и рачунају као право на самоопредељење, док се сваки српски корак оцењује као сепаратизам. То су ти дупли стандарди ЕУ који се непрестано примењују на Балкан и Србију“, констатује Растовић, додајући да се и руска специјална операција у Украјини користи да би се вршио још већи притисак на Балкан.
Србији и њеном руководству, како истиче, остаје да упозорава домаћу и светску јавност на оно што нам следи а што може да запали Европу.
Поред тога, према речима Растовића, треба подсећати на оно што пише у резолуцији 1244, која не само да потврђује територијални интегритет и суверенитет тада СР Југославије, већ и даје право да се на КиМ врати између 900 и 1000 војника и полицајаца да чувају спољне границе.
„Међутим, и то је пример лицемерја и ЕУ и међународне заједнице која гази сопствене резолуције усвојене једногласно 1999. године, конкретно резолуцију 1244. Тако да можда је и то један од начина да ми кроз дипломатску активност инсистирамо на повратку и да тражимо да се у складу са резолуцијом 1244 део наших војних и полицијских снага врати на КиМ“, предлаже историчар.
Абазовићеве намере за сваку похвалу
У осврту на прву посету црногорског премијера Дритана Абазовића Београду, Растовић наводи да ако је искрена његова добра намера, и кад је реч о Темељном уговору са СПЦ, и поводом прикључивања иницијативи Отворени Балкан, то ће отворити велику перспективу у односима Београда и Подгорице и релаксирати њихове односе.
Делује, каже, помало апсурдно да је Абазовићев претходник који је дошао на таласу борбе СПЦ да заштити своја основна права у Црној Гори, пропустио историјску шансу да направи помак у тим односима, а онда на чело мањинске владе Црне Горе дође припадник мањинског народа и то покушава да уради.
„Наравно, док се не заврши све око Темељног уговора не можемо бити потпуно убеђени, али иде се у том правцу и, бар по ономе што се може видети у нацрту тог документа, признаје се континуитет СПЦ и права српских манастира да се упишу у регистар, право на верску наставу итд. Ако су намере премијера добре, то ће бити за сваку похвалу и биће то историјска прилика да се односи између две државе поставе на нове и здраве односе“, напомиње Растовић.
Посебно га, каже, радује намера прикључења Црне Горе Отвореном Балкану, што би био корак у остваривању модерне верзије племените идеје чије иницијатор био кнез Михаило Обреновић – да Балкан треба да припадне балканским народима, а баштинила су је касније највећа имена српске интелектуалне и политичке елите.
„И ова идеја, као и свако друго повезивање је нешто што треба да се подржи и за сваку је похвалу. Уколико би се остварила, то би био корак напред у смиривању ситуације на Балкану“, уверен је Растовић.