Нобеловац Петер Хандке део своје кратке посете Београду искористио је и за дружење са читаоцима у књижари Делфи СКЦ где је заинтересованима потписивао своје књиге. Због велике гужве, организатори су одлучили да Хандке потписује само по један примерак свог дела и да не исписује посвете.
Сат и по пре почетка програма, око 16 и 30, први поштоваоци Хандкеовог лика и дела заузели су места у Лагуниној књижари чекајући на потпис нобеловца а око 17 и 30, ред Хандкеових обожавалаца отегао се од зграде СКЦ-а до парка Мањеж.
Уз аплауз присутних, Петер Хандке појавио се у књижари у пет минута до 18 часова.
Љубиша Ристић: Хандке је један од нас
Међу присутнима у књижари Делфи затекли смо и нашег прослављеног позоришног редитеља Љубишу Ристића који је на сцени КПГТ-а поставио неколико драма по Хандкеовим делима. Истакао је да свакоме од нас много значи што је Хандке поново међу нама.
„Стигао је додуше помало инкогнито, али ево потписује се и сви се радују што је он ту. Мислим да је веома важно то што је он за већину људи код нас – један од нас. Већина људи мисли да је један од нас али заборавља да је он највећи писац. Зато је у праву кад каже: Пријатно је што ме људи воле овде, али бих волео да ме мало више читају. А ја бих више волео да долази више код мене у позориште и гледа представе по његовим делима“.
Открио је да током ове посете Београду Хандке неће б гледати ниједну представу КПГТ-а рађену по његовим делима и додао да је прексиноћ од Хандкеа добио његов последњи роман преведен на српски „Крадљивица ноћи“, али непотписан и да зато у књижари чека потпис.
Хандке – редак глас разума међу јаловом и стерилном западном елитом
У дугачком реду код баште СКЦ-а, потпис је чекао историчар Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида. Дошао је у знак поштовања према великом књижевнику и интелектуалцу, али и „према ретком човеку на Западу који на правилан начин промишља све оно што се дешавало, што се дешава и што ће се тек дешавати на овим просторима“.
„Моји мотиви су двојаки. Пре свега, захвалност због бескрајно драгоцене, слојевите и дубоке литературе а са друге стране због тог изузетно искреног разумевања за оно кроз шта пролази српски народ крајем 20. и почетком 21. века. Он је редак глас разума међу прилично јаловом и стерилном западном елитом. Интелектуалном макар, уколико не и политичком“.
Хандкеа не би питао ништа, само би му изразио захвалност једног Србина, грађанина Републике Србије за речи које дарује у својим делима, а са друге стране за речи које дарује овом народу борећи се и за историјску истину и правду, упркос бројним изазовима с којима смо и као друштво, држава и нација суочени.
„Али не само ми, већ чини ми се читав свет и кроз призму српског страдања крајем 20. и почетком 20. века, пре свега на Косову и Метохији, али не искључиво на Косову и Метохији.“
Глас народа: Привилегија је видети Хандкеа
Екипа Спутњика разговарала је и са грађанима који су чекали да им се потпише Хандке. Једна девојка нам је рекла да на потпис чека приближно сат времена.
„Схватила сам да можда једном у животу имате прилику да видите нобеловца. Заиста ми је велика привилегија што сам ту. Нисам купила омиљену Хандкеову књигу, 'Леворуку жену', купила сам књигу о самоубиству његове мајке ('Несрећа без жеља') и то ће бити књига на коју ће ми се потписати.
Млађа жена која је по потпис дошла са другарицом истакла је да дуго прати Хандкеов рад и да је за потпис припремила „Голманов страх од пенала“.
„Само бих му рекла да га много ценим и да има много људи овде и у свету који воле и подржавају његов рад. Пружила бих му руку и покушаћу и сад да то урадим“.
Старија жена нам је рекла да више од сат времена чека на потпис, али са задовољством. Хандкеов потпис ће остати успомена њеној кћерки на великог писца, нобеловца и хуманисту.
„Донела сам да ми потпише ону књигу коју највише волим и која највише значи нашем народу а то је 'Правда за Србију'“.