Тајни судски процеси због којих рат у Хрватској још траје

Овај Документационо информациони центар, чији је Штрбац председник, објавио је капитално дело, књигу „Процесуирање ратних злочина почињених током рата у Хрватској 1991- 1995“, сабрао је податке о погинулим, заробљеним и процесуираним у својеврсну енциклопедију.

Обрађено је 3706 процесуираних особа, за свакога наведен опис дела, наведени детаљи истраге и пресуде, те како је предмет прошао на дугом степену суђења. У бази су осумњичени и ухапшени и по Интерполовим потерницама.

Штрбац каже да су сва три народа оштећена у грађанском рату у коме је увек крви до колена, где нема невиних, без обзира како се ко представљао, где најгоре страдају цивили. Ипак, већина обрађених у књизи су припадници српског народа и бивше ЈНА, за многе од њих рат још није завршен.

„Хрвати су, на томе им скидам капу, осмислили један од најефикаснијих начина како задржати демографску равнотежу постигнуту у рату. Туђман и његов естаблишмент испланирали су да реше српско питање, као реметилачки фактор, за сва времена, када их сведу на мање од три одсто у укупној популацији. Са процесуирањем су кренули одмах. У време рата требало је процесуирати 21500 људи за оружану побуну и још око 3736 за ратне злочине. То је много више допринело коначном циљу да се Срби сведу на 3 одсто, више него сам рат“, каже Штрбац.

Проблем је у томе што рад судова није транспарентан, спискови осумњичених се и даље могу сматрати тајним. Наш саговорник каже да „Веритас“ свакодневно, посебно пред годишње одморе, зове десетине људи из целог света, Аустралије, Америке, Канаде, целе Европе. Интересују се да ли могу слободно да путују. Извор за одговор на то питање је управо ових дана промовисана књига.

„У Хрватској када имате осумњиченог или окривљеног, а не знате његову адресу, закон дозвољава да са њим комуницирате преко огласне табле суда или му пошаљете позив за главни претрес на непознату адресу. Они то окаче на таблу, стоји 8 дана, скида се и улази у списе у којима стоји да је достава уредна. Донесе му се пресуда у одсуству, има и право жалбе у року од 15 дана, адреса је и даље непозната и то се качи на таблу, као да је примио негде у Аустралији и потписао. Због таквих прописа људи не знају ко је процесуиран и зашто је процесуиран“, објашњава Штрбац.

Сарадња по овим питањима између Хрватске и Србије успостављена је 2004. године, две године касније на нивоу тужилаштава потписан је Споразум о прогону починилаца кривичних дела. Србија је ухапсила више од 30 Срба из Хрватске по њиховим потерницама, седморо је и изручила, оне који нису имали српско држављанство. Сарадња је готово замрзнута од 2011. године.

„Сада скоро да и не постоји сарадња, ако је има, онда је једнострана, Срби удовољавају неким њиховим „замолницама“, они када су у питању ратни злочини уопште не удовољавају Србији, никако. Сада и Министарство правде има неке спискове, последњи је дошао службено из Хрватске 2017, већ је стар пет година, а сваке се у просеку отвори 35 нових оптужница“, каже наш саговорник и додаје да су од почетака 2022. стигле пријаве за ратни злочин против 22 лица, отворено је 11 истрага, подигнуто шест оптужница и донето пет пресуда. Неколико правоснажних је тренутно пред Врховним судом.

„То је као на некој фабричкој траци, стално се врти, међутим, с обзиром на толики број, то више никога не интересује. Кад донесете хиљаду пресуда да су Срби и припадници ЈНА починили ратни злочин над недужним хрватским становништвом, онда је то за оне који ће изучавати дешавања после 20, 50 година или далекој будућности, сигуран основ да је њихов наратив потврђен. Хиљаду пута изречена лаж постаје истина, хиљаду донетих пресуда, без обзира какви су докази, још је погубније за истину, него Гебелсова формула“.

Штрбац додаје да је Република Србија недовољно заинтересована за ово питање. Уместо органа који тиме треба да се баве, овим питањем бави се његова невладина организација. Он и сарадници у последњих три деценије наслушали су се разних судбина, као правници и психолози, зато што проблем није решен системски.

Он верује да излаз увек постоји, с временом се долази до нових доказа, може да се затражи обнова поступка.

О томе колико је држава незаинтересована за судбину својих грађана говори и небројено пута поновљен предлог Министарству правде да отвори канцеларију која би се тиме бавила, уместо ове невладине организације. Био је узалудан, држава није хтела да ради тај посао.

Упитан да ли је Србија прихватила улогу губитника у рату, Штрбац каже да је одговор сложен, некадашња велика држава се распадала, стваране су нове, које су се ограђивале од старих, ниједна није хтела да брине о процесуираним припадницима некадашње ЈНА. Они који су долазили на функције са којих су могли да помогну, сматрали су да са њима почиње и историја и све претходно поништавали, као да се то њих не тиче.

„Морам рећи да је Никола Селаковић, садашњи министар иностраних послова, када је био министар правде веома добро разумео овај проблем, само он и још један адвокат, за све ове године“, истиче.

Истовремено Хрватска „агресорима“ не дозвољава да против ње подижу оптужнице, 2011. донела је закон о ништавости свих правних аката везаних за ратне злочине који долазе из Србије. Од те године сарадња две државе по овим питањима фактички не постоји.

„Кад год Србија нешто достави у Хрватску, да се саслуша неки сведок или оптужени по питању раних злочина, они ћуте, не одговарају. Сада када је подигнута београдска оптужница за Петровачку цесту, Пленковић као председник Владе и Милановић као председник државе, министри, генерали, сви су говорили – то нас не интересује, ми то не признајемо“.

Штрбац закључује да су Хрвати успели оно што нико у свету није, да истовремено буду и победници и оштећена страна, жртва.