Новинар и песник Никола Јовић, докторанд на факултету политичких наука у Бањалуци, са непуних 20 година отишао је као добровољац у Донбас. Своја искустава из 2015. године објавио је у роману „Сведок руског пролећа“.
Сваки руски рат је рат за ослобођење Србије
Као бруцош је отишао у добровољце јер му је, како каже за Спутњик, иницијална намера била наслањање на традицију коју Срби имају једино са Русима а то је узајамна добровољачка, ратничка традиција „где су Руси долазили да се боре у нашим ратовима а ми да се боримо у њиховим, иако су то суштински били исти ратови“.
„Ако се вратимо мало у историју, сваки рат који је Русија водила против Османске империје на неки начин је био и рат за ослобођење Србије. На исти начин и овај сукоб који је данас у току је не само борба за будућност Русије и ослобођење Донбаса, него и за ослобођење читавог света“, каже Јовић.
У „обојеној револуцији“ у Кијеву, Евромајдану и свему што се после дешавало препознао је сличне процесе онима који су се код нас дешавали током деведесетих.
„Било ми је индикативно што је рат у Украјини негде био закаснела реакција на распад Совјетског Савеза, као што су ратови у бившим републикама Југославије били директна и конкретна инстант реакција на распад заједничке државе. Видео сам да се руском народу у Донбасу спрема иста судбина која је задесила Србе у Крајини јер им се, до почетка специјалне операције, претило хрватским сценаријем“.
Донбас – територија слободе и светског отпора атлантизму
Желео је допринети да те две мале самопроглашене републике опстану јер је у њима видео заметак некадашње Новорусије која је настала на територијама некадашње Новосрбије. ДНР и ЛНР је посматрао као територије слободе одакле ће почети светски отпор атлантизму и где ће се исписати нова страница историје за читаво човечанство, што су догађаји од пре неколико месеци и потврдили.
Роман „Сведок руског пролећа“ Николе Јовића.
© Sputnik / Радоје Пантовић
Иако је у Донбас отишао тајно што је, како каже, било трауматично искуство за његове најближе, истиче да би и са данашњом, накнадном памећу, без размишљања поново учинио исто.
„Сматрам да ако се нешто уради из исправних мотива, онда то на неки начин донекле може да аболира починиоца од онога што се деси. Као што каже Достојевски – треба судити по намерама.“
Нисам ишао да глумим Рамба већ да помогнем
Јовић напомиње да није директно учествовао у сукобима јер је десетак дана пре доласка завршена велика битка за Дебаљцево која је резултовала потписивањем споразума Минск 2 после ког су непријатељства држана на веома ниском нивоу, практично, све до почетка специјалне војне операције.
„Захватио ме први талас смиривања ситуације. Дошао сам у склопу веће јединице коју су чинили махом Срби, прошли смо кроз кратку обуку, добили оружје и униформе, распоређени смо у јединице али пошто је било затишје на целом фронту нисмо имали већих задужења. Искористио сам затишје да бих почео да водим дневник да ми време проведено тамо не би пропало. Отишао сам не да бих глумио Рамба, већ да се ставим на располагање и да помогнем на који год начин будем могао, знао и умео. Можда је испало и боље зато што један војник на фронту не може ништа суштински да промени, а једна књига овог типа може много више. А сваком ратнику је потребан хроничар и сваком хроничару ратник, јер један без другог не могу“.
Осуда као признање
По повратку у Србију осуђен је три године условно због „недозвољеног учешћа на страном ратишту“.
„Био сам свестан да могу бити осуђен, али ако имате јасан и чврст циљ, држите га се без обзира на последице. Ту казну посматрам као неку врсту признања и одавања почасти. Суђење је било доста формално и брзински одрађено“, присећа се наш саговорник.
Могућ заједнички живот у Украјини
Јовић који се недавно вратио из Донбаса сматра да је у Украјини и после свега могућ заједнички живот припадника свих нација, јер као што су „вештачки и насилни процеси идентитетског инжењеринга довели до тога да добар део данашњих Украјинаца, у најблажем смислу речи, има идентитетску конфузију“, тако ће и веће присуство Русије у Украјини ревидирати те процесе и скинути „тај део наметнуте пропаганде и вишегодишње индоктринације“.
„Самим тим ће бити повећане шансе за какав-такав заједнички живот. Алтернатива је у сваком случају погубна и природније је стање да дође до неког, у најширем смислу, помирења него да постоји тај дуготрајни антагонизам који није самоникао, него је увек увозног типа и користи се за геополитичко слабљење Русије. Окончање пропаганде, русофобне реторике и индоктринације кијевског режима само по себи је довољно. Људи ће престати да се плаше тог режима и почети да се декларишу онако како се осећају, мисле и желе, што до скоро нису могли, макар на оним територијама које су сад под контролом руске војске а до недавно нису биле“.
Цветање новог руског пролећа
Наслов романа „Сведок руског пролећа“ смишљен је, објашњава Јовић, да подсећа на „арапско пролеће“. Ако је „арапско пролеће“ једна од почетка испланирана и контролисана побуна, онда је „руско пролеће“ заиста један самоникли народни израз незадовољства мајданском Украјином где су се људи самоиницијативно организовали, сматра писац.
Додаје да је руско пролеће од 2014/2015. завршило као зима, али се у зиму 2022. године, крајем фебруара пред почетак пролећа, поново појавило и „почело да цвета широм Украјине“, а то су сви проруски грађани Украјине очекивали да се деси у неком тренутку.
„У решавању украјинске кризе видим и потенцијално решавање наших проблема јер ти невидљиви ланци ако нису почели да пуцају, онда су сад доста видљивији па нам је лакше да се ухватимо у коштац са њима“, закључио је Јовић.