Бајка о руској Локомотиви која више не постоји – Европа ће заувек памтити њено „тутњање“ /видео/

Средином 90-их постојао је Интертото куп, квалификациони турнир за УЕФА куп. Руски клубови су се придружили такмичењу током 1996. године – Уралмаш и КАМАЗ посустали су у полуфиналу, док је Ротор поражен у једном од три финала која су се тада играла.

Играјући две утакмице недељно током лета, сви поменути тимови су се мучили у домаћем првенству (руско се тада играло од марта до новембра) – Ротор је са првог места пао на треће, КАМАЗ једва опстао у лиги, а Уралмаш испао.

Многи руски клубови због тога нису били расположени за следеће издање Интертота, па је ред дошао на осмопласирану Локомотиву из Нижњег Новгорода.

Њен тренер, алфа и омега Валериј Овчињиков, некадашњи голман Динама из Талина са надимком Борман, преузео је тим у Другој совјетској лиги крајем осамдесетих и 1997. радо прихватио да уђе у авантуру у четвртом по важности међународном такмичењу.

Водио се у послу истим принципима као Максим Приданов, апстрактни уметник из Нижњег Новгорода за кога су тврдили:

Та Валеријева Локомотива је убрзо и умрла, али стадион, реконструисан за Интертото, послужио је осталим тимовима из Нижњег Новгорода у наредних 20 година. Иако баш тај Интертото из 1997. остаје једини међународни турнир у историји овог града.

„Током раних 90-их играли смо у плавом и белом, што су биле боје естонских тимова и тако је кренула наша сарадња са Овчињиком. Постојала је обавеза да имате једног јуниора у тиму па смо из Нарве довели 17-годишњег Валерија Карпина. Он је био поносан, арогантан, љутит, никако није подносио критике и јурио је около као мува без главе“, сећа се Игор Бачурко, главни руководилац Локомотиве од 1992. до 1998.

Средином 90-их тим је променио боју дресова у црвено-црно, како би личио на Милан.

„Ти дресови су нам стигли из Италије. У то време нико у Русији није играо у црвено-црном, па смо ми одлучили да будемо први“, сећа се Овчињиков.

„Инфраструктура Локомотиве почетком 90-их није ни постојала. Живели смо у трошном хотелу на стадиону, администрација није имала аутомобил, па смо 1992. путовали јавним превозом на посао. Тек 1993. од Динама смо добили Форд Таурус као део обештећења за Черишева, а касније нам је шеф локалне железнице Омари Шарадзе обезбедио аутобус од Вердера из Бремена. Све те потешкоће нису нас спречиле да будемо шести у руском првенству“, каже Бачурко.

„Током 1995. у Нижњи су стигла су три Бразилца, а двојица су остали код нас: Жуниор и Да Силва, играчи из бразилске четврте лиге. Овчињиков је рачунао да би њихов долазак био добар маркетинг за руски фудбал јер су сви рекли: `Вау, Нижњи је отворио врата Бразилцима`.“

„Обојица су добили по 1.000 долара, живели у клубу и требало им је доста да се навикну на промену климе и исхрану. Довели смо им преводиоца из Москве, нашли бразилски пиринач, мада су се они брзо навикли на наш боршч и ћуфте. Брзо су научили и да псују, пали на локалне девојке, Жуниор је дипломирао руски језик, а Да Силва – као Марио Фернандез: разуме све, али неће да прича“, открио је Бачурко.

„На крају сезоне 1996. ЦСКА и Балтика су били боље пласирани од нас, али су одустали од Интертота. Намерно сам одлучио да се ми такмичимо како би Омари Касанович (локални функционер) изградио подијум на стадиону и реновирао свлачионице за судије и гостујући тим. Само такмичење ме није занимало“, сећа се Овчињиков.

На то се надовезао и председник Бачурко.

„У Нижњем Новгороду је завладала еуфорија. Први пут у историји играли смо у Европи. Град је до тада био 'затворен' и то је био спектакл за навијаче. Нижњи је био један од центара војне индустрије и до краја 80-их није било туриста. Такође, хокеј је био популарнији, али се на њиховим утакмицама окупљало по 5.000 људи, а на великим фудбалским мечевима по 17.000."

„Овчињиков је одмах схватио да стадион може да буде јак адут. Саграђен је 1932. али 1997. није испуњавао УЕФА услове. Локалне власти су одмах организовале реконструкцију, за пет месеци је одрађено нешто што би трајало пет година. Овалне трибине, ВИП ложа, нове свлачионице и семафор, све смо брзо добили. Наш стадион је био бољи него код осталих ривала у земљама које су биле испред Русије. У Словенији смо, на пример, играли на руралном стадиону пред неколико стотина гледалаца и козама које су пасле около – то је било нормално“, сећа се Бачурко.

„Упознао сам судије из Француске, Шкотске и Немачке у Москви – све европске судије су личиле на успешне предузетнике. Зато смо се и ми добро припремили, наручили одела из Немачке: јакне, ципеле, кравате, мантиле. Доносио сам их из Келна са Овчињиковим братом“, сећа се Бачурко.

„За прву утакмицу са југословенским Пролетером дошла је судијска тројка из Француске. После туре по Москви, у два аутомобила смо се запутили ка Нижњем, али је услед брзине једном од арбитара позлило на путу. Била је то лекција за мене. Брзло сам се договорио са Шарадзеом (шефом железнице) да судије убудуће путују возом на наше утакмице“, каже Бачурко.

Пролетер је снажно нападао, Локомотива остала без капитена Казакова због повреде, а пресудио је погодак младог 18-годишњег Пјотра Бистрова.

„Цео стадион нас је носио на рукама, захваљујући том дечку. Млади играчи обично брзо постану љубимци публике, зато је касније и завршио у Динаму и играо за репрезентацију Русије“, каже Олександр Липко, тадашњи дефанзивац Локомотиве.

Иначе, Бистров данас ради у једној од фирми у оквиру Гаспрома.

Локомотива је други меч у Интертото купу играла са Публикумом из Цеља и славила са 2:1 после преокрета.

„Уместо свлачионица на стадиону у Цељу сачекала су нас два контејнера. Судије се нису жалиле, јер то је Европска унија. А за нас су тврдили да смо сељаци, иако су нас малтретирали нереалним условима. Наш стадион је за њих била бразилска Маракана.“

„Водили су после првог полувремена, али смо у финишу преокренули головима у 86. и 90. минуту. После овог другог желели су да се бију, уосталом ко воли да изгуби код куће?“, сећа се Овчињиков.

У трећем колу Локомотива је дочекала турску Анталију и уписала нову победу (1:0).

„Играли смо с њима нешто раније у Турској на припремама, и тада су нас звали Чернобиљ уместо Локомотива. Намерно. На ову утакмицу су дошли само са 17 играча, а победоносни погодак постигао је Жења Дурнев и то после прекида када је преварио голмана“, сећа се Бачурко.

„Иначе, њега сам једва убедио да пређе у Локомотиву из КАМАЗА. У то време није било мобилног телефона, па сам два дана седео у кући с његовим оцем Владимиром како бих га нашао. Прво је одбијао, али је пристао. Међутим, тешко се слагао с тренером, једном га је Овчињиков избацио с тренинга јер му се ругао“, каже Бачурко.

У четвртом колу групне фазе Локомотива је демолирала израелски Макаби у Хаифи са 4:0 и као првопласирана са све четири победе прошла у полуфинале Интертото купа где ју је сачекао шведски Халмштад.

„Први меч полуфинала са Халмштадом смо одиграли слабо код куће, било је 0:0. Интертото куп нам је направио велике проблеме: нисмо имали снаге за првенство, где смо били у зони испадања. Помоћни тренер Козин, доктор, ја и само 11 играча отпутовали смо на реванш у Шведску, други су остали у Нижњем да се спремају за одлучујући меч у првенству.“

„У Хламштаду нас је делегат питао где су нам резерве, где је преводилац, после су нас казнили због тога. Да смо имали комплетан тим победили бисмо Швеђане и прошли у финале са Бастијом, али је било 1:0 за њих“, тврди бивши председник Бачурко.

„Разлог што смо се предали била је и порука локалних власти да нема више пара за играње Европе, која је коштала. Рецимо за сваку победу играчи су имали премије од по 2.500 долара. Зато су се момци опустили у Шведској. Чекали смо на лет за повратак два дана, а за то врeме у хотелу у ком су радиле Рускиње и Белорускиње било је стриптиза и разврата“, сећа се Бачурко.

После елиминације из Интертото купа уследио је нови ударац за Локомотиву. Клуб из Нижњег Новгорода је неколико месеци касније испао из елитног ранга и започео пут ка гашењу.