Четири деценије без Меше Селимовића: Творац „Дервиша“ и „Тврђаве“ наш пандан Достојевском

„Све је дошло у питање и сад сам само Ахмед, ни шејх, ни Нурудин... Све спада с мене као хаљина, као оклоп и остаје оно што је било прије свега, гола кожа и го човјек“, каже главни јунак једног од највећих дела српске књижевности, романа „Дервиш и смрт“ Меше Селимовића. И мада су од одласка знаменитог писца прошле четири деценије, ништа – бар кад је о његовом месту у српској књижевности реч – није доведено у питање.

Да је данас жив, Меша би у Београд, у српску културу и књижевност био примљен као и онда кад је дошао. Био би једнако прихваћен, вољен и читан као и један број данашњих писаца из Босне, сматра др Владан Бајчета, научни сарадник Института за књижевност и уметност.

Меша Селимовић преминуо је пре четири деценије, 11. јула 1982. године. Његово капитално дело „Дервиш и смрт“ важи за један од најбољих романа српске књижевности и званично је проглашен за најбољи роман који је добио Нинову награду у конкуренцији Кишовог „Пешчаника“ и „Романа о Лондону“ Милоша Црњанског.

Недавно је професор Филолошког факултета у Београду др Мило Ломпар изјавио за Спутњик да кад бисте данас написали „Дервиш и смрт“, не бисте добили Нинову награду.

Писац, преводилац и новинар Мухарем Баздуљ подсећа да је Олга Токарчук за „Књиге Јаковљеве“, пре Нобелове, добила у Пољској награду Нике, што је нешто најближе Ниновој. Рецепција тог романа у Пољској била је слична као ономад „Дервиша“ у Југославији, дочекан је са неподељеном акламацијом да је ремек-дело и нешто што се јавља једном у неколико деценија.

Уз подсећање да је „Дервиш“ победио једногласном одлуком тадашњег жирија, Владан Бајчета мисли да би се из других разлога јако добро котирао и код актуелног.

„Приметили сте како неки чланови жирија мало-мало помену некога ко није писац српске или србијанске књижевности него неко ко долази из Босне и тако врло радо помену неко име које вуче на ислам. Они имају ту неку врсту поетике, еуфемистички речено, која не жели да се сужава на уске оквире и да Нинову награду што више југославизују. Мислим да би им 'Дервиш и смрт' дошао као кец на једанаест и да би шест од пет чланова гласало да је добије“.

Да Меша Селимовић није писац две добре књиге – „Дервиша“ и „Тврђаве“ уверавају наши саговорници и као важну издвајају књигу „Сјећања“ из које се може добрим делом „реконструисати“ настанак његових великих романа. Према Баздуљу, Селимовића је у писање Дервиша одвело осећање неправде, али не „осећање које је осетио па га је хладио, већ осећање неправде које је расло“.

Бајчета додаје да „Сјећањима“ Селимовић даје шифру да се „Дервиш“ прочита на прави начин и говори о две своје велике животне муке. Прва је кад се разболео као дечак а његовом оцу, који је узор за Хасана у „Дервишу“, у исто време се разболео пас гонич и он је сазвао конзилијум ветеринара док Мешу није ни гледао.

„И ту су му Шефкија и сестра Фадила на узглављу и теше га. Из те прве трауме надовезао је другу и иако до тад хронолошки приповеда, одмах скаче на њу, а то је Шефкијино убиство и каже: Кад се то десило, нисам био ту да му пружим руку и дам речи утехе пре одласка у непознато. Трећа важна тачка 'Сјећања' је и сусрет са Дарком (будућом супругом). У 'Дервишу' постоје ове прве две тачке и он је Ахмеду Нурудину посудио две велике муке али му није ону дао животну радост која је смисао романа – ако промашиш љубав промашио си живот“.

Бајчета који је својевремено написао да је Селимовић „по вредносним дометима аутентичан пандан Достојевском“, каже да је то вероватно претерано, али је омаж младалачкој љубави према Меши. Селимовић је говорио да је „Злочин и казну“ прочитао у гимназији и да ни касније није прочитао ништа значајније у животу.

Колико нам се чини да тиме ласкамо Селимовићу, на други начин тиме ласкамо и Достојевском, додаје Баздуљ. Као и у романима Достојевског и у „Дервишу“ имамо, посебно у другом делу књиге, спајање жанра и високе књижевности.

„Као што и у 'Карамазовима' и у 'Злочину и казни' постоји тај трилерски механизам, тако и овде постоји механизам који подсећа на жанровску књижевност“.

Бајчета напомиње да је врло важан однос уметничког и религиозног и код Достојевског и код Селимовића.

Иако су писци различитих генерација, Меша Селимовић и Иво Андрић често се спомињу у пакету. Мада је Андрић важио за мирног и сталоженог а Селимовић за човека преке нарави, у данашњем времену подела, Меша је за део јавности у Србији и Босни прихватљивији од нобеловца.

Према Баздуљу, ако бисмо посматрали данашњи, условно речено уобичајени етно-наратив, Андрић би био по рођењу Хрват а Селимовић Бошњак, а они су се обојица доследно определили за српску књижевност. На известан начин Селимовићево опредељење има чвршћи траг.

„Данашњој бошњачкој култури прескупо је да одбаци Селимовића јер једино са покушајем његовог кооптирања они у светску књижевност могу да изнесу нешто што има стварну вредност. Као што Украјинци тврде да је Гогољ део украјинске књижевности иако је писао на руском. Данас ће већина професора књижевности на сарајевском или тузланском универзитету рећи да је најважнији бошњачки роман 'Дервиш и смрт'. Кад би дигли руке од тога и рекли да припада искључиво српској, онда да их питаш шта је најважнији роман бошњачке књижевности, били би мало збуњени јер нема ништа што се издваја. У тим дневнополитичким надгорњавањима Сарајева и Београда, већа прихваћеност Меше последица је тога што Андрића ни на који начин не могу кооптирати у бошњачку књижевност“.

„Дервиш и смрт“ је прескупа ствар да би се од ње одустало, оцењује Бајчета и додаје да се Селимовић децидније изјаснио као Србин, али много је важније шта он у тој поруци САНУ наводи.