Брисел од Лајчака нема бољег кадра за оно што се од њега очекује. Уз то, за Србију, неуспех Лајчакове мисије и није тако лош.
Постизање резултата у преговорима изгледа да је критеријум за све посреднике, осим за Мирослава Лајчака. Његов скор као специјалног представника за дијалог Београда и Приштине и друга отворена питања на Западном Балкану не да је више него скроман, пре би се могло отворено рећи да је неуспешан. Мисија, барем она званична, према којој овај словачки дипломата представља „статусно неутралну страну“ практично се није макла са почетка.
Србија има среће што је Лајчак био неуспешан
А почетак је било Лајчаково именовање 2. априла 2020. Његов избор био је одговор Брисела на именовање Ричарда Гренела за специјалног изасланика тадашњег америчког председника Доналда Трампа за дијалог између Београда и Приштине неколико месеци раније. И док је Гренел, попут булдожера, инсистирао на макар каквом решењу (које је резултирало Вашингтонским споразумом септембра 2020), Лајчак је покушавао да нешто постигне малим корацима. Али, чини се да му ни то није ишло.
После сваког корака напред, помпезно најављиваног преко друштвених мрежа, као да су следила два корака назад (не српском кривицом), а Лајчак као да се сваки пут враћао на позиције које је имао 2. априла 2020.
Саговорници Спутњика као оно што препоручује Лајчака да настави свој посреднички мандат још две године наводе управо то што није завршио задатак.
„Његов задатак је био да у тим преговорима приведе српску страну ка становишту ЕУ и САД. Тако да, са њихове тачке гледишта, можда није постигао резултат, али га не криве јер бољи резултат није ни могао да постигне“, сматра професор Факултета политичких наука Слободан Самарџић и додаје да би Србија требало да буде задовољна што Лајчак није постигао више.
Да јесте, Косово би за нас било изгубљено, додаје он.
С обзиром да је највећу опструкцију у дијалогу учинио премијер привремених приштинских институција Аљбин Курти, не прихватајући Бриселски споразум, Лајчак није смењен или замењен јер је са становишта Брисела и Вашингтона постигао максимум, истиче Самарџић.
Мирослав Лајчак – бољег од њега ЕУ нема
Политиколог Стеван Гајић Лајчака види као човека са, како каже, посебним задатком – он спроводи политике које су му задате и јасно је објаснио који му је циљ.
„Да резултат преговарачког процеса буде, како се то еуфемистички зове, узајамно признање Косова и Србије. Тако да, с обзиром да тај посао није завршен, а немају бољег кадра од њега, продужен му је мандат“, каже Гајић.
Лајчак је, подсећа наш саговорник, као човек за специјалне операције, био и кључна фигура у спровођењу референдума о независности Црне Горе. У том случају био је шеф посматрачке мисије ОЕБС-а. Тада је, у ноћи одржавања референдума одмах прогласио победу сецесионистичких снага, упркос бројним приговорима на нерегуларности.
„Као такав, он је изузетно користан ЕУ као политичком крилу НАТО-а за те послове, тако да не треба да чуди што му је продужен мандат“, коментарише, Гајић.
Када би покушао да промени политику Запада, Лајчак би био смењен
Историчар Чедомир Антић подсећа и на Лајчаков ангажман као специјалног представника међународне заједнице у БиХ, а као једину предност у односу на друге политичаре из ЕУ, наводи добро познавање српског језика словачког дипломате. Лајчак је, објашњава Антић, спроводилац политике која се у Бриселу и Вашингтону сматра успешном.
„Када би покушао да промени ту политику, или да је можда побољша, да можда доведе до тога да се постигне неки компромис, а не да стално слушамо глупости о међусобном признању – када би рекао нешто друго, престао би да буде интересантан људима који га бирају“, наводи Антић и додаје да ти који бирају Лајчака у трагедији српског народа виде политичку и материјалну корист.
На питање шта је успешно у политици коју Лајчак спроводи као посредник и специјални изасланик ЕУ, Антић одговара да ако бисмо ту политику поредили са Украјином, где Запад на дужи рок не може да победи, Ираком, где је Садама Хусеина заменила група политичара оданих Техерану или Авганистаном, одакле су Талибани отерали НАТО после двадесет година; ако се Лајчакова политика упореди са политиком према афричким земљама које су данас ближе Кини него Вашингтону, испоставља се да смо ми њихов једини успех.
„То је за њих трагично, али је тако. Успели су да „придаве“ једну европску државу која је само тражила да буде равноправна и да њен народ буде третиран као и други народи“, закључује Антић.