Пратите Спутњик и на летовању
Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com
Радмановић ће остати упамћен као велики фудбалер и још већи боем, али га је ово друго на крају и коштало живота.
У ери Љупка Петровића одиграо је деведесетак утакмица за Црвену звезду и био је актер легендарног 100. вечитог фудбалског дербија.
Рођен у селу Велика Гата поред Бихаћа, фудбалом је почео да се бави у Врбасу, а касније је из Бечеја стигао у Звезду.
После четири године у црвено-белом дресу одиграо је сезону у шпанској Мериди, а 2009. године се вратио у Звезду као помоћни тренер легендарном Владимиру Петровићу Пижону.
„Никола Радмановић је био човек великог шарма, духовит на терену и ван њега. Волео је сва задовољства живота, имао је укус за све што је лепо. Волео је људе, музику, друштво, кафану. Дружио се са највећим звездама домаће естраде и доводио их у своју Црвенку.
Својом појавом заустављао је саобраћај и био је идол младих. Било где да седне у Црвенки, одмах би за његов сто стигло пиће или би га келнер упитао шта жели, јер то наручује човек за другим столом. Живео је Никола буран живот и као већина младих људи није размишљао о томе шта ће бити сутра.
Ако је Никола певао песму "Кафана је моја судбина", онда је певао истину. Кафана му то заиста и јесте. И као радно место и као други дом и као погибија која ће му однети и године и здравље и новац, до кога је држао као до лањског снега. Новац је трошио, делио, остављао по коцкарницама. Док су други играли да се скуће и зараде, Никола је играо за пороке...“, писао је новинар Дарко Николић прошле године.