Замолили смо га да прокоментарише речи министра Лаврова да се географија променила, да данас није довољно да се заштити Доњецк и Луганск него да се иде даље.
Пратите Спутњик и на летовању
Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com
Објашњење је врло јасно: ако Украјина има ракете какве јој се шаљу, те ракете угрожавају територију Русије. Дакле, Украјина односно они који држе те ракете, морају бити измакнути још даље од руске границе. Да ли ће Украјина изгледати онако како је бивши председник Медведев нацртао јуче на мапи — остала је само мала област око Кијева?
— Нећу, не желим, није потребно ни примерено да коментаришем, а нема потребе да објашњавам изјаве наших руководилаца јер је свака од тих изјава доста јасна, без додатних појашњења. Укључујући оно што је говорио Медеведев и Лавров. Чуди заправо, бурна реакција и реторика Кијева и Запада око изјаве министра спољних послова Лаврова, као да никад нису чули за основне циљеве специјалне војне операције започете 24. фебруара ове године. Треба слушати главнокомандујућег и одатле извлачити закључке. А циљеви су прецизно одређени и касније потврђени. Они се не мењају, остају. Радило се о заштити Донбаса, осигурању безбедности и заштити људи, народа који тамо живи, о денацификацији и демилитаризацији Украјине. Ти циљеви се доследно и ефикасно спроводе и биће спроведени пошто је тако наложио председник и врховни командант.
Упркос томе што стално стижу све нове и нове испоруке оружја?
— То нимало не мења ситуацију на бојном пољу јер га уништавају руска средства сузбијања, али средства су таква, као што је Сергеј Лавров кратко и јасно објаснио, да даље покрећу и омогућавају да се демилитаризација настави убрзаним темпом и осигура безбедност тих средстава. Што се тиче Запада, у датом случају изгледа да они не могу да схвате ту логику и разумеју шта треба да се ради ако заиста желе да тај конфликт буде завршен. Они вероватно то могу да схвате али напросто засад не желе да се тај конфликт заврши. Желе супротно, и о томе се отворено говори: исцрпљивање Русије, пораз Русије, или како већ слушамо сваки дан више пута, рат „до последњег Украјинца“. Отуда и испоруке оружје итд. и све што се дешава, сва та подршка кијевском режиму од стране Запада.
Постоји мишљење да ово није рат између Украјине и Русије, него рат вредности — западних за које знамо какве су, и руских вредности које су доста традиционалне и конзервативне. У том смислу, крај „последњег Украјинца“, није крај рата. Остаје главни непријатељ, а то је онај ко сада наоружава Украјину и који жели да Русија буде поражена тако да више никад не подигне главу. Шта даље?
— Наравно, „ до последњег Украјинца“ је рат како га размишља Запад, али никако није оно о чему размишља и чему тежи Русија, и потпуно искрено. Јер заиста смо имали односе који су предодређени нашом историјом, нашом блискошћу, можда чак тешњим везама него што то подразумева близина, о чему је у свом чланку председник Путин писао детаљно и веома уверљиво. Заиста се ради о томе да је у току процес глобалних промена међународног поретка и суштина свега што се дешава, читавог сукоба са Русијом који је и раније био присутан у светлу ширења НАТО итд, сукоб је западне позиције, тачније оне коју је Вашингтон наметнуо Европи, позиције очувања униполарног света или доминације једне државе. Чак не говорим колективног Запада, него једне државе зато што су се Европа и Европска унија повиновале Америци и не извршавају своје задатке него туђе, неевропске. То је борба тежње да се упркос реалности очува западно уређење света које је већ превазиђено и тежње која постоји и наставља се без обзира на жеље Запада, да се успостави нови мултиполарни поредак који се природно развија и развијаће се, што показују све међународне тенденције. И у томе је свакако сама филозофија и филозофска основа конфликта, ето тих, такозваних западних вредности и реалних вредности које постоје и свуда се испољавају. То се свуда види, погледајте, и у економији, култури. Отуда и русофобија и све то изгледа невероватно. Покушај да се забрани Русија с њеном културом и њеним историјским, културним, научним достигнућима и тако даље... све то сада добија заиста пећински облик. Управо зато што Запад иде против историјске логике и актуелних и објективних захтева многих држава чија моћ и утицај расту. И то ће се наставити.
Европа је наравно друга жртва, рачунамо да је Украјина прва, тог западног конфликта са Русијом. У последње време видимо западне медије који пишу да је запад изгубио овај рат и Европа ће се на зиму наћи у јако тешкој ситуацији. И већ се сад налази. Они траже друге изворе гаса, немају довољно хране, све ће бити горе и горе. Да ли ће то довести до тога да Европа, схвате шта се догађа, промене свој став или се побуне против свог руководства, или ураде било шта да престану да трпе диктат Америке од ког имају само штете а Америка само користи?
— Мислим да таквих примера имамо сваког дана све више и више и да се заиста управо тако развија ситуација у Европи. Тешко је претпоставити да ће Европљани који су навикли на веома комфоран живот трпети сву ту бесмислицу и безумље. У датом случају узмите изјаву, не нашу, руску, него Орбанову. Мађарска је чланица Европске уније, али то је земља која води рачуна о својим националним интересима у целој овој ситуацији, што је веома тешко. То је разумљиво. Али он је потпуно јасно и сасвим тачно рекао да то није више чак ни пуцањ у ногу, то је пуцањ у плућа а заправо, ако наставимо, вероватно се још прецизније може рећи да је то сада пуцањ у главу. Зато што нема ничег, ниједне мере која се може схватити. Не може се ни Русија принудити на послушност. Јер то не функционише, санкције не функционишу и то је већ јасно. Русија је такорећи увек била под санкцијама, на овај или онај начин. Требало је још тада извући закључак колико су санкције ефикасне. Оне су уопште противправне, једностране, али према Русији напросто нису ефикасне јер се ради о земљи која је више него сама себи довољна имајући у виду њену величину, економску моћ, индустрију, научну моћ, ресурсе итд.
Нису функционисале ни санкције уведене 2014. поводом Крима…
— Нису, штавише, користиле су читавом низу привредних грана, пре свега пољопривреди која је добила додатне могућност за развој и напредак. Санкције просто — не делују, и није ствар у томе што је тако наредио руски председник, и његове одлуке ће се свакако спроводити, него, ако погледамо објективно на економију, социјалну сферу, на оно што се дешава — ниједан пројекат, ниједан социјални или научни програм није стопиран, сви се настављају, чак с још већим замахом. Немам илузије, не желим да оставим утисак човека који прича бајке — наравно да су тешкоће велике, и у технологији, али ствар је у томе што су оне решиве и решавају се оперативно. Решавају их председник, влада, председник даје налоге и одмах се доносе мере. Представа која се ствара на Западу је бесмислена, још је Обама говорио да је уништена економија, да код нас ничег нема и да треба само донети некакву одлуку и одмах ће се све распасти. А ми, заправо све имамо - и огромно искуство, технолошко, научно, економско, ресурсе да не помињемо јер се то само по себи подразумева, и у технологији већ постоји напредак, чак и у последње време. Тако да заиста нема сумње у то да ће потешкоће, које су изазвале страховите санкције, бити превазиђене. У то нико не сумња.
Колико се може видети, те санкције суштини и нису чудовишне јер Европа, а и Америка, с једне стране уводе санкције, али с друге стране тамо где им треба они их укидају: нема санкција на гас, нема санкција на вештачко ђубриво, нема санкција на жито, нема на неке метале, на неке хемијске материје…
— Ето, то вам је Запад.
Наравно. Али зар се не чини да понекад заправо они хоће да отерају Русију из Европе, они хоће да угуше Европу, јер само у сарадњи са Русијом Европа је велика и моћна. Немачка је, рецимо, захваљујући руском јефтином гасу имала веома развијену индустрију. Сада Русија сарађује више са Истоком, видимо огромне пројекте с Кином, с Индијом, с Ираном који ће на неки начин померити Русију према Истоку.
— Да, задаци се, у ствари, формулишу радикалније, задаци се формулишу тако да се Русија у потпуности изолује. То су невероватне фантазије, и више од тога. то је по дефиницији немогуће. Знате, код нас постоји израз — то се никада неће десити. Што се тиче Европе, не знам, могу само да поновим, јер сте ви изнели потпуно исправну логику и ту везу. Заиста кад би Европа тесно сарађивала са Русијом, кад би се испуњавали сви споразуми са ЕУ као раније, кад би се поуздано и поштено реализовао Оснивачки акт о сарадњи, и тако даље, то би била сила, веома озбиљна, изузетно озбиљна – не само конкурентна, него би надмашила САД и што даље, то више, јер све проблеме САД видимо, разумемо и они се повећавају. Њима је то било јасно. Зато, треба склонити конкурента. То је очигледно и у конкретним пословима, било да је реч о енергетици или нечем другом, плус све те мере, пакете санкција које је Европа увела. Наравно, уводила их је по савету, по налогу, можете рећи како хоћете, али ми то заиста објективно оцењујемо. У свим тим мерама, избацивању руске привреде, бизниса, енергетике из Европе, упркос свој жељи не види се никакав европски интерес. Види се интерес САД да склоне руског конкурента, опасног, надмоћнијег — и у овом тренутку и у будућности. Ако говоримо о гасу, ту имам у виду и течни природни гас, јер су код нас развијене те технологије, тај процес, та предузећа. Тај правац енергетике се такође успешно развијао. Само о томе се ради. Председник је то навео, илустровао, ако се осврнемо на сву ту причу са турбином „Сименса“, рецимо у фази када је заглавила у Канади.
А сад у Немачкој…
— То је једноставно повезано са интересима Канаде која такође жели да игра већу улогу у енергетици. Како год објашњавали те моменте: санкцијама, техником… тај моменат је присутан. Наравно, истеривање Русије из Европе помоћу санкција, прецизније речено прекид веза, неких логистичких ланаца и тако даље — то ће бити огромна штета по Европу, огромна. Јер ће једноставно бити…
Хоће ли Русија прекинути доток гаса потпуно, чега се сада Европа плаши, још 20 одсто гаса се испоручује.
— Могу вам рећи каква је ситуација данас: Русија је спремна, а то што се сада снабдевање не врши у довољној мери, за то је у потпуности одговорна Европска унија — Европа и ЕУ. У потпуности. Они су напола редуковали „Северни ток 1“, они нису хтели да се покрене „Северни ток 2“, упркос томе што је спреман. Спречили су да се испоручује гас, да се отвори нови канал који обезбеђује просперитет Европе и снажнију економију — и Немачке и ЕУ у целини по најповољнијим, најприхватљивијим и најпоузданијим условима.
Амбасадор Хил нам је објаснио да је Русија непоуздан партнер.
— Ма шта говорили, невероватне су лажи да је „Гаспром“, да је Русија непоуздан партнер, јер је немогуће наћи поузданијег партнера. Извршаване су све обавезе, чак и у условима санкција, јер обавезе постоје, у питању су животи људи, на крају крајева, снабдевање породица у Европи енергијом и тако даље. То у Србији веома добро разумеју. У Русији је таква психологија, такав менталитет да се код нас тај фактор узима у обзир, људска димензија се узима у обзир, и никада се не усвајају мере које задају ударац људима, чак ни у време најгорих односа с неком државом. Опет ћу се вратити на то, они кажу „до последњег Украјинца“ — не треба ни да кажу, ионако је јасно да им украјински народ и људи у било ком делу Украјине апсолутно нису важни. Узмите Русију и нашу војску, наше војнике. Њима је и према наредбама највишег руководства, команде, врховног команданта, циљ очување људских живота, избегавање људских жртава колико је год могуће, као и избегавање уништавања цивилних инфраструктурних објеката. То је једна од најважнијих директива. Схватате ли, то је јасно, то је изазвало многе, многе потешкоће. И људи гину, наши војници по цену свог живота решавају задатке заштите цивилног становништва и спречавања наношења штете цивилима и цивилним објектима у Украјини. Истовремено их са друге стране пумпају оружјем и којим поново бомбардују Донбас, како би се све уништило.
Данас цео свет коментарише Зеленског на насловној страници „Вога“, где се сликао са женом у врло лепим условима, у врло лепој одећи, није више у оној зеленој мајици. Како протумачити — колико видим реакције у Украјини су врло непријатне — док људи гину, он се тамо слика. Уопште, да ли можете да замислите Путина у таквој ситуацији?
— Прво, што се тиче Зеленског не желим то да коментаришем, јер треба имати у виду његову главну професију, зато хајде то да не коментаришемо шта се тамо дешава. То је нешто што је површно, ви говорите о сликама, мало је рећи да је то чудна, смешна и застрашујућа одлука и потез, ако говоримо о садржајној страни. Мада, и спољна обележја говоре о томе и намећу питања. Што се тиче председника Русије, оно што је увек било најважније, у свим фазама, главни је рад и садржајна страна. У принципу, површној, спољној страни се никада не придаје значај, то никада није на првом месту. Ипак ћу говорити о ономе с чим сам имао среће да се сусретнем у професионалном раду у различитим фазама — то су контакти и посете председника Русије. Припремање посета, реализовање тих посета увек се састојало од садржајне стране посла. Да, у дипломатском раду, наравно, и спољна обележја нису споредна, јер постоје протоколи, а сам програм је манифестација нивоа и природе односа и тако даље. Да, све смо то имали. Али дефинитивно нема неког претераног фокуса и пажње усмерене на то, на лажног приказивања.