Пратите Спутњик и на летовању
Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com
У галерији Надежда Петровић, у оквиру изложбе ,,Млади ’22“, одржано је предавање „'Фам фатал': мит о фаталној жени у сликарству позног 19. века и његови преображаји“ ауторке Исидоре Савић, историчара уметности и кустоса Музеја града Београда.
„Фам фатал“ – страх мушкараца од доминантних жена
Концепт фаталне жене везује се за сликарство позног 19. века и јавља се као посебан мотив у сликарству европског симболизма. Заступљен је у делима водећих сликара симболиста Арнолда Беклина, Франца фон Штука и Гистава Мороа, али и у остварењима српских и југословенских уметника као што су Надежда Петровић, Стеван Алексић и Марко Мурат, каже Исидора Савић.
Сам концепт се доводи у везу са женским идентитетом који из визуре мушкарца представља, с једне стране велику привлачност али са друге и опасност, тако да сама идеја фаталне жене заправо почива на дуалности између ероса и танатоса, живота и смрти. Пошто се јавља крајем 19. века, требало би узети у обзир извесне културолошке, социолошке и политичке контексте.
„Било је то изузетно турбулентно време преласка из 19. у 20. век које је проузроковало велике турбуленције и анксиозност, између осталог и страх мушкарца од нарастајућих моћи жене, будући да је у то време жене полако почињу да се свесније и активније боре за своја права. Управо због страха од еманципације и 'дрмања' патријархалног поретка који је био заступљен у Европи, мушкарци почињу и да страхују од доминантних жена.“
Јудита и Салома: Одрубљивање главе као кастрација
Такав историјски оквир утицао је и на ликовну продукцију и дела водећих сликара који су на различите начине тумачили фаталне жене. Понекад су они преузимали идеје из литерарних предложака, пре свега из античких митова и из Библије, нарочито старозаветних тема.
У том контексту су сликали представе Јудите и Саломе и најчешће су их представљали како одрубљују главе својим мушким поданицима. Јудита како одсеца главу Холоферну, а Салома Светом Јовану и на тај начин се хероине представљају на платнима симболиста.
„Те слике се тумаче тако да одрубљивање главе на симболичан начин представља кастрацију која је један од највећих страхова мушкарца кад је у питању жена. Тиме се додатно потцртава приказ једне сексуално доминантне, освешћене жене која прети мушкарчевом интегритету у психолошком али пре свега сексуалном смислу“.
„Фатална жена“ убија погледом
Жена се такође јавља и у блиском односу са природом, управо у природном окружењу, нарочито у пејзажима где сликари симболисти представљају жену најчешће нагу. Жена из природе црпи ту своју снагу, енергију и надмоћ, јер се веровало да је мушкарац поистовећен са културом а жена са природом.
Жена се још од античких времена сматра господарицом биљног и животињског света и као такву је представљају и сликари симболисти, најчешће нагу у природном окружењу. Понекад је у присуству мушкарца, али свакако она ту своју фаталност црпи из непосредног контакта са земљом.
„Чести су примери представе медуза где неки сликари као Арнолд Беклин и Франц фон Штук, али и неки југословенски као Нико Маринковић заправо фаталну жену представљају кроз мотив медузе као једне опасне жене чији поглед прети да уништи свакога ко би је погледао, нарочито мушкарца“.
Сирене – опасне заводнице
Фаталне жене су у симболизму представљане и кроз мотив сирена, великих заводница које су нарочито биле опасне по морнаре. Мотив фаталне жене који је највише био заступљен у култури симболизма због појаве тзв. нове жене, односно родно и социјално освешћене жене која је тада била новост за европског мушкарца потеклог у сржи конзервативног друштва, временом се трансформисао.
„Нарочито након Првог светског рата, овај мотив се јавља мање у ликовним уметностима, али је у делима неких уметника као што је Франц фон Штук дуго претрајавао, наравно и касније у међуратном периоду.“
У оквиру изложбе „Млади '22“ у оквиру које је одржано предавање, млада уметница Наташа Михајловић из Панчева на оригиналан начин је интерпретирала различите типове женског идентитета и на неки начин је представила сопствене реинтерпретације дела неких од познатих сликара симболизма, закључила је Исидора Савић.