Пратите Спутњик и на летовању
Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com
У жељи да допру до што већег броја апстинената којима ниједна традиционална политичка партија не одговара, дански уметнички колектив Computer Lars одлучио је да оформи и на следећим изборима кандидује политичку странку коју у потпуности сачињава вештачка интелигенција. Практично, предизборна обећања „осмишљава“ и лансира софвтвер и алгоритам, а не политички лидер.
Безгрешност машине – велика заблуда
Парадигма о безгрешности машине, по речима Танасића, потпуно је погрешна, а он сматра да би дигитализација система, било ког, и избацивање људи из бирократских процеса ради побољшања ефикасности, сузбијања корупције итд. управо донело супротне резултате.
„Вештачку интелигенцију не можемо да разматрамо као озбиљну политичку алтернативу али то јесте показатељ идеје по којој на политичкој сцени имамо потпуно одсуство вере у политичке процесе, у демократију и у саме демократске капацитете грађана да учествују у одлучивању. Такође, и одсуство вере у изборе, који би требало да буду један врло озбиљан процес провере и усмеравања вектора једног друштва, а сада се претварају уметнички перформанс“, закључује наш саговорник.
Филозоф Танасић сматра да цео тај концепт подразумева да се грађани више не боре за одређену визију државе нити за начин или вид управљања истом, већ је једина суштина залагање за пуку статистичку ефикасност.
„То значи, хајде да подигнемо БДП, смањимо незапосленост, смањимо број бескућника, повећавамо број вакцинисаних…. Шта год, дакле, да је актуелна тема – геополитичка, политичка или економска, ми све то сводимо на ефикасност управљања статистичко-економским процесима“
Брегзит је био увод
По мишљењу нашег саговорника, читава ова прича достигла је врхунац током кампање за Брегзит, када су се странке такмичиле и рачунале колики ће у фунтама бити губитак, а колики добитак просечног грађанина уколико изађе односно остане у Европској унији. Иако се ова метода прикупљања гласова показала неефикасном за мобилизацију незаинтересованих, будући да је била непривлачна широј популацији, Танасић истиче да је такав концепт изузетно примамљив елитама које не подржавају било који облик аутентичног, сувереног изјашњавања и изношења народне воље већ, напротив, упорно покушавају да аутоматизују процес репродукције политичких елита.
„Европска унија је савршенство тога, џиновски систем у коме нико ни за кога није гласао, нико није изабран, а кад политичар пропадне у својој политичкој средини, одмах га поставе за неког од високих чиновника Европске уније. Та идеја у развијеним земљама може звучати врло примамљиво, јер имате јавност навиклу на то да њоме управљају безличне фигуре које се постављају на основу процеса валоризације који су потпуно нетранспарентни, уопште их грађани не разумеју и не заснивају се ни на каквим проверљивим критеријумима, а поготово не на народној подршци“.
Танасић истиче да је основна идеја не само овог, за сада, неуспешног покрета већ и генерална идеја вођења политике данас усмерена у правцу одузимања политичких права, будући да ниподаштава политичку свест народа, што даље подразумева да политички процес није у рукама оних у чијим би морао да се налази, односно оних који су носиоци суверенитета – грађана.